Tvrdo Srce

Izlazim iz vrtića, idem kući, konačno kraj radnog dana, .. telefon zaazvoni..

Čuj Milice, molila bih te nešto... moje kumče ima drugi rođendan, divan dječak, dvije su mu godine, preslatko i predobro, malo  biće velikih očiju.. Imaju njegovi sve, on ima sve... ne znam što kupiti takvom djetetu...Voljela bih mu za drugi rođendan kupiti nešto posebno, nešto unikatno... kupila bih mu sliku Anđela s krilima, znaš,  za iznad krevetića... Možeš li otići do galerije gđe S.S.  uzmi prvog koji ti se dopane, neka bude cijenom do 800 kn. Imam povjerenja u tvoj ukus. -🙂

Pristala sam odmah. Kuma je jedna od rijetkih osoba, za koju nema toga što bi meni bilo teško učiniti, njoj rado učinim uslugu, volim i poštujem tu ženu.

Sutradan sam otišla do malene galerije s anđelima. Ugodan i skučen je to prostor, svugdje krilata bića s lijepim licima i velikim očima. Na zidu je visio presladak anđeo, velikih smeđih očiju, obučen u mornarsku majicu, sav u zlatnim tonovima, milo me gledao i iza leđa skrivao medu, a i medo je imao krila. Bijela krila su se jedva vidila, ali bila su tu, svakako. Anđeo me zvao očima... uzmi mene, uzmi mene...

Nisam pitala za cijenu. Ovoga ću.. anđeo je bio sretan, pričao mi je bez glasa, upravo su me jučer objesili na zid, a već idem van, vidiš koliko sam poseban....

Ljubazna gospođa iz galerije umotavala je anđela. Kad je rekla cijenu od 780 kn, zastala sam, nisam bila načistu imam li dovoljno novaca... Izvrnula sam sve iz novčanika, apsolutno sve, do zadnje banke  i izbrojila točno 780 kn. Na dnu novčanika i torbe zveckao je još i neki sitniš, 'ajde, rekoh u sebi, barem nisam sve izdušila 😁 . Shvatila sam to kao dobar znak- uzela sam anđela i sretno išetala. Idem ga odmah poslati na autobus, javit ću kumi.

Kupila sam, bla bla bla, divan je, sad idem na autobusni kolodvor, bla bla... Hvala ti, pošalji odmah, Miki će pričekati autobus i anđela...bla bla...

Službenica na šalteru je hladno rekla- autobus kreće s perona 607 u 13.40. Bilo je točno 13 sati, pričekat ću. Sjedim i gledam zadivljeno u sliku, zamotala ju je tako lijepo i vješto, da izgleda da i sami okvir ima krila, ma preslatko... Autobusi i putnici su se izmjenjivali svakih 10-15 minuta. Zanimljivo mi je bilo, promatrati taj dio života grada, koji ne viđam često, a čekanje nije bilo dugo... shvatih  ga kao dio "doživljaja".

Kad se napokon parkirao pred mene pravi bus, iz njega izađoše dvojica vozača u bijelim košuljama. Jedan od njih, koji mi se više svidio, tu je odmah susreo neku prijateljicu i zdušno joj pričao o ogrtanju krumpira na polju, zalijevanju povrtnjaka, njegovim novim kap na kap sistemom, a drugi vozač me svojom pojavom i izrazom lica naprosto izrazito odbijao, prtljagu putnika je stavljao u autobus. I naplaćivao! 20 kn po paketu, sličici ili pismu.. njemu je svejedno. Sine mi odjednom, presiječe me iznenada, pa da, ja nemam više novaca!

Molim vas kad stižete u VŽ? Moj kum će vas dočekati, znate, ja nemam više novaca, tako mi se dogodilo, zakompliciralo se... slijedila je cijela priča, zbrkana, o anđelu, koji je za dečkića... o potrošenom novcu...

Ne može, gospođo, ili platite, ili ništa od slanja paketa. To i nije paket, gospodine, pa to je slika iz galerije, u ukrasnoj vrećici, umotana kao poklon... Pogledajte je samo kako je preslatka... Ostavite u prometnom uredu, ionako se tamo morate javiti, moja poznanica I. radi tamo, nazvat ću je, ona će vam dati tih 20 kn!

NE, NE I NE , čujete li??? Ili ćete mi dati novac, ili se snađite drugačije!

Izvrnem tada bijesno i instinktivno cijelu torbu pred noge, pokupim iz novčanika sve što je ostalo sitniša, na sve strane ga otvaram, tresem pred njime, da uvidi, jasno mi je da nema dovoljno, jasno je i njemu, podsmjehuje mi se pogledom, ali ne popušta! Stojim tamo polučučeći, usred razbacanih stvari iz moje ogromne torbe, on koluta očima, a ja skupljenih ruku punih sitniša molim i kumim --- Striček, imam 17,5 kn. Molim vas, uzmite anđela, hitno mi je, u očima mi se već cakli, jasno mi je da ne stignem do auta na parkingu, (čemu ona 2,5 m visoka ograda oko kolodvora, dva metra sam od auta, a ne mogu do njega...??)  znam da tamo imam još 5 kn koje koristim za kolica u trgovinama.. fali mi tako malo..

Ja sam svoje rekao- NE MOŽE ili 20 kn, ili ništa.

Pogledom prelazim preko lica putnika i razmišljam da li, i od koga da žicam, ma uprosit ću te 2,5 kn, sasvim sigurno, moram, imam još par minuta dok ne krenu.. Ugledam neko lice, koje mi se učinilo samilosnim, taj će dati par kuna, za dobru stvar...

Odjednom čujem glasić u duši, u srcu, u sebi... nemoj prositi- pogledaj u novčanik!

Pravila sam se da ne čujem, zanemarih taj glas u glavi.. dobro ja znam da je prazan, gledam po licima dalje, tko bi mogao donirati te 2.5 kn, ali glas se sad pojačao i vikne sad bezglasno: "Rekoh ti, pogledaj u novčanik!"

Kao na komandu, pred očima tog tvrdog šofera, ja otvorim novčanik i u njemu odmah pronađem novu novčanicu od 20 kn. Izgledala je kao da je upravo sada tiskana, nova-novcata, nerabljena, još je mirisala na boju, našla se tamo, gdje samo trenutak prije nije bilo ničega! Ostala sam u šoku. Pravom šoku.

Šofer je ustuknuo, kad je to vidio, on i ja, znali smo oboje, da tamo tren prije toga -NIJE BILO apsolutno ničega! Uzeo je novac, napisao mi priznanicu i ponovio zbunjeno i mumljajući, još jednom, vrijeme dolaska autobusa.. vidjela sam da se vrpolji od neugode.

Krenula sam kući, napisala sam kumu SMS poruku s registracijom autobusa i vremenom dolaska, trebao je stići u 15,30,  nisam se niti osvrnula, niti sam o tome dalje  razmišljala, zašto nije popustio i kad su mi samo 2.5 kn falile.. pripisala sam tu njegovu tvrdoću godinama iskustva, gdje su ga lagali do neba, gdje je loše prolazio.., pravilima tvrtke... svemu osim Tvrdom Srcu.

Kum Miki je više od dva sata čekao da stignu...na putu im je pukla guma, mijenjali su je  2,5 sata, kad se kum napokon javio i rekao mi to...

"Kume, on je cijelo vrijeme, dok je mijenjao gumu, mislio na mene!" -te su mi riječi izletjele, grunule iz mene, k'o voda, kad je pustiš iz ustave... Ne znam kako i zašto, znala sam, da šofer sigurno nije mogao zaboraviti taj događaj, i da je cijelo vrijeme mislio na mene.

Sasvim sam sigurna, da sam baš tada čula srebrni smijeh, ili mi se pričinilo.