Buvljak, ili mesto gde se prodaje sve i svašta, za mene je raskošna riznica karaktera. Svako na svoj način, kupci i prodavci.
Po nekad obidjem ove okolne, rekla bih provincijske. Strpljenjem se može probrati, i po neka slatka starudija, ali i po neka tužna priča.
Na samom ćošku, pored ulaza na neko zaboravljeno stovarište, pomalo izdvojen, zauzeo mesto starac u glanc novoj košulji, prebačenog sakoa neprepoznatljive boje preko ramena. Pored njega zastao komšija na biciklu, prepričavajući koga je nedavno video. Čika ga baš i ne sluša pažljivo, vrebajući mušterije koje dolaze i odlaze.
Gužva je bila, kao i obično kad je lepo vreme. Na Kamičak se stuštilo i mlado i staro. Neki prodaju, neki kupuju, svi zajedno se najviše zabaljaju cenkanjem i razgovorom.
Ovdašnji gradjani, oni iz centra, kažu, to je „Dronjara“. Buvljak, sa provincijskim šmekom. Na zemlju, jedan do drugog, poredjani šareni čaršavi, neprepoznatljivih boja. Na njima od igle do lokomotive! Tako viče jedan Ciga, koji sam opslužuje čak tri stolnjaka u dužinu. Na prvom poredjana odeća, po sorti: bluze, košulje, džemperi, ovde farmerke. „Vidi! Nove! Samo ova mala rupa!“ Na drugom cvetastom stolnjaku neka starudija, od Biblije na nemačkom, do starih mesinganih svećnjaka. Na trećem, kaže on, „tehnika“. Nekoliko telefona, jedan prastari monitor, još nekoliko neprepoznatljivih kutija. „Sve radi, evo probaćemo!“
Dalje do njega starija gospodja prodaje sitnice. Očigledno iz kuće donela, da preživi. „Ako prodam ovo i ovo, onda neću morati sutra, najavili su kišu!“ poluglasno razmišlja. „A ako prodam još i ovo, iduće nedelje ostajem kod kuće!“
I tako još desetine i desetine „tezgi“.
Čika od prekoputa, razgleda! Onako preko ramena komšiji vreba da mu ne promakne neko zainteresovan. Na kartonskoj kutiji nekoliko košulja, raznih. Jedna moderna, bela, sa kragnom za leptir kravatu. Jedna karirana, i još nekoliko u raznim bojama. Pored najlon, na koji je stavio nekoliko sitnica, nešto alata, a sasvim na kraju uredno poslagani, ali zatureni skoro u prašinu ćilimi. Jedan raširio na ogradu iza, onako nevešto, tek se naslućuje šara.
„Evo, Gospoja, jeftino košulje!“
Uzimam ćilim.
„Vidi kako kvalitetne košulje imam“, insistira čika.
Pogledam ćilim, šara pirotska, malo stilizovana. Ćilim vunen, tkan, potrudila se vešta ruka da dobro uklopi narandžastu osnovu sa crnim okolo i utkanim ukrasima, svaki različite boje.
„Pošto ćilimi?“
„Ma Gospoja, dobila ćerka onomad na svadbi od svekrve! Nije da su joj se svideli, vidi kak’a im boja. Trebalo da spoji pa napravi prostirku, ali...“
Obrazloženje se izgubilo u mumlanju starca koji je spustio pogled, pa prevrće košulje, svaku ponaosob mi pokazuje. Skoro da osećam kako želi da mi kaže da je onu svečanu dobio od brata iz Nemačke, ovu kariranu mu je donela snaja... Ali, nema se para za duvan, sin se nedavno oženio, snaja je trudna. Ćerka ode iz kuće, a svadba bila skupa. Pa pokupio što su mu dozvolili, da odnese na Dronjaru i proda.
„ A ćilimi?“
„Evo ti za ’iljadu ipo dinara!“
Pogledam, na gomili tri komada. Onaj na ogradi je četvrti.Vuneni. Rukom tkani. Polako ih uzmem u ruke, a čika požuri da kaže:
„Ma dobri ćilimi, evo svaki ću da ti razmotam da vidiš da nema nigde ništa! Ali ne mogu da ti dam ispod ’iljadu i sto sve!“
Kažem, uzimam. Čika me gleda u čudu.
„Znaš kako je to, četiri su komada, je li može ’iljadu i dvesto, po tri stoje svaki, i to ti je to!“
Vidim, čika bi se cenjkao. A ja u čudu, nisam shvatila da je hiljadu i po za sva četiri komada. Platim po prvoj ceni. Krenem polako, vidim ispod oka, čika tužan.
„Ni da se cenjka, pu, majku mu“, žali se komšiji koji s biciklom stoji po strani i gleda.
Pare je pažljivo stavio u džep. Za cigare! I po koju rakijicu u selu u kafani.
A kada dodje svekrva, neće zateći prostrte ćilime koje je snahi poklonila. Nije moderno, boja nije dobra, a ko još vunene čilime prostire, pored sintetičkih tepiha!
:(Još nema komentara