Ova kratka priča nastala je pre skoro dve godine. Dasa o kome
govorim sada je jedan veliki patuljasti šnaucer i zaista je neodoljiv!
Nebo se razbudjuje. List se smežurao od hladnoće.
Meni je toplo od mirisa jutarnje kafe i njegovog
pogleda. Traži svoje, ali zna da čeka. Crna pufna
svija se i leže na moju levu, bosu nogu. Volim dodir
njegove meke dlake. Volim njega. Promenio je moje
zore i ispunio ih. Ćutimo oboje. Ritualno. Uživamo
u tišini. Čekamo jutro da skine pidžamu i da se obuće
u svetlost, pa da potrčimo, on za svojom narandžastom
lopticom, a ja za još nekom neuhvaćenom misli.
Noćas je padala kiša. Staza je puna kišnih glista i ja
vodim računa da neku slučajno ne zgazim. On luduje neko
vreme. Neverovatnom brzinom obilazi svoja stabla, njuši
krtičnjake, pretražuje naslage suvog lišća, ni jednog
trenutka ne ispuštajući mene iz vida. Odlazimo na poljanu.
Trava je mokra, ali nam ne smeta. Počela je igra davanja
i uzimanja u kojoj oboje uživamo. Uskoro nam se pridružila
i Neda, mala bela pudla. Ranoranilac, kao i mi. Igrali smo
se do poslednjeg daha, do trenutka kada se sa obližnje crkve
nije začulo zvono. Tada smo znali da je vreme da se vratimo.
Podigao je uši visoko, nakostrešio brke, tužno pogledao u mene,
pa na stazu. Pošli smo…
Ponekad me uhvati za trenerku i kao da kaže: Ne idi. Ja bih
još malo. Nekad bih i ja! njega zgrabila za rep, ali… dan
ide dalje, a trenuci sreće ostaju u nama zauvek.
:(Još nema komentara