Moj profil
Morske i kopnene male priče koje nas opisuju...
Morske i kopnene male priče koje nas opisuju...

Morske i kopnene male priče koje nas opisuju...

Jedna sasvim mala vitoglavska priča i druga kontinentalna koja se nadovezuje...

Četvrta i suštinska mala priča: Kruna ( ljubav, zavet, venčanje )...

Prepoznavanje se dogodilo par godina pre našeg prvog leta, u malenom gradu, daleko na kopnu...

Početak novog milenijuma samo je slučajno ( ili nije ) simbol naših početaka.

Muž mi je rekao da bi, kada bi se ponovo rodio, svirao hornu umesto fagota i ženio se samo mnome i izrodili bismo troje ili četvoro dece i to je  najljubavnija od svih rečenica jer u sebi nosi vanvreme i vanprostor, ono što tek pogledom - izmedju - može da se dohvati...

Nismo pravili planove, oni su se pravili sami. Izgledalo je kao da se poznajemo milion godina a taj je osećaj sasvim poseban - kao kad rešiš ukrštenicu sopstvene ličnosti sa svim anagramima i rebusima.

Luka je tada sa svojih osam godina i bezazlenim dečjim smislom za računanje sabrao naše živote i upitao sledeću rečenicu: " Imamo tri mame, dve tate, hoćemo li imati još dece?"  Tek nekoliko godina kasnije shvatio je da porodica za nas nije zbirna imenica, da smo mama, tata i deca uvek samo mi, a da su oni koji su nekad slučajno ili namerno prolazili kroz nas, samo trag. Njima, deci, doživotni rastvor u krvi a nama - sećanje u parčićima i zaborav u nameri.

Tog prvog vitoglavskog leta, venčali smo se u Kući, na jutarnjoj terasi, u moru, na noćnom kamenu ispod Meseca. Nekoliko nedelja potom, venčali smo se u Beogradu...

Peta i predposlednja priča: Na nekom drugom mestu, mada se ispostavilo da je to svejedno

Ćutanje je medju nama često rečitije od govora. U ćutanju su reči koje se tek prave i koje prate udisaji, pogledi i mir. I one su zbog toga slikovitije, tačnije i mudrije u htenju...

Sitnice su deo naših života, neke se podrazumevaju a druge dolaze u danima ili se prepoznaju po godišnjim dobima. Ruže od maja do oktobra postale su već očekivane i sasvim lako sam se navikla na njih, pa ipak, one nikada nisu postale rutina. Zato te momente opisujem jednostavno rečju: sreća.

Na godišnjem odmoru, u mestu koje ima neku drugu kuću, kuću koja nas ne poznaje, On je vadio teško kamenje iz mora, premeštao ga duž zida i pravio stepenike. Odlučno i  sigurno, kao što gradi život, napravio je tu malu podvodnu gradjevinu samo za mene. Tako je taj deo plaže dobio ime i lik.

:(Još nema komentara

Budi prva/i, podijeli svoje mišljenje o slici i pomozi nekome u odabiru savršenog jela.