Nek se ne uvrede kolege kuvari! Ovo je, ipak, samo malo satiričan osvrt na balkanske muškotvorije!
Moja drugarica Caca kuva sjajno. Specijalista je za domaću, starinsku kuhinju. Njene sarme, supe, gibanice, zeljanice, sve vrste musaka, podvarak... da joj pozavide naše bake kako predivno izvodi njihova istorijska dela.
Caca, pored svega toga, ima i onu dozu lucidosti u kuhinji koja je izdvaja. Njeni eksperimenti i novi recepti su tek posebna priča. To je raskoš ukusa, smenjivanje ljutog i slatkog, raskoš boja i mala umetička dela! I to ne samo vizuelno, nego u njima još više uživa čulo ukusa.
Jednostavno , ne sećam se da je njoj jelo bilo ikada preslano, neslano, preljuto, neljuto, zagorelo, živo... ništa što prati manje višu svaku modernu domaćicu koja uvek u isto vreme, pored kuvanja, radi još najmanje dve stvari.
Za pozive kod Cace i njenog muža na večeru društvo se skoro otima. Ženski deo nije baš uvek oduševljen, posebno kad muževi iskoriste Cacu kao „objekt“ komparacije i edukacije: Što nisi spremila ovaj krompir kao Caca! Jao, Caci nikada ne zagori! Uzmi recept od Cace!
I tako, Cacina kuća je uvek bila puna. Sve češće je bilo i nepozvanih gostiju, nekih muževljevih drugara, nekih pivopija koji su tamanili sve vrste sendviča i uvek bili spremni za još koju pitu, pituljice, zamotuljke s mesom, pečurkama, sirom, koprivom... Caca je u kuhinju prenela prvo televizor, onda i kompjuter, uskoro skoro da i nije izlazila iz te prostorije.
U to vreme, dobila je šansu za napredovanjeu firmi, ali za to je trebalo da konačno dovrši doktorsku disertaciju tako davno započetu, skoro u vreme kada je njen suprug završavao fakultet. U medjuvremenu, gospodin suprug je i magistrirao, a Caca nikako nije stizala da se posveti svom radu, obezbedjujući uslove izabraniku svoga srca i ocu svoje dece.
„Dragi“ je prihvatio da preuzme deo poslova. Eto, on će da pere veš (mislim, stavlja ga u mašinu), peglanje ide na pola. Usisavaće, brisaće prašinu, voditi računa o deci (što je bilo besmisleno potenciranje, s obzirom da su deca bila već povelika), plaćati račune, ići u velike kupovine (naravno sa Cacom). Ukratko, pristao je da radi sve što je u stvari trebalo da odavno pomaže. Caca je zahtevala i smanjenje poseta, druženja, drštva, muških utakmica i iznenadnih gostiju. Eto, mister je prihvatio i da će da kuva ponekad, kada Caca bude učila s drugaricama (iako je u grupi bila jedino žensko)!!!
I tako, kako smo neka predavanja slušale zajedno (profesoru je bilo nekako lakše da spoji dve grupe, malo različite, ali su nam teme bile iste), vratimo se zajedno jednom kod Cace. Radile smo neki rad, trebalo ga je dokrajčiti za objavljivanje. Gospodin suprug se ponudio da nam napravi večeru, dok radimo u dnevnoj sobi.
Caca ga je malo mrko pogledala, onda smo odslušale tiradu kako uopšte nije teško biti domaćica, kuvati, spremati. Onda je zahtevao da mi operemo sudje posle (u mašinu šta može, a šta ne, na ruke), sve u svemu, obećao je da će da bude tih i mi smo ostavile otvorena vrata ka kuhinji.
Uf! Prvo nam je gospodin Suprug onako kroz otvorena vrata održao predavanje o seckanju luka! Te, ne drži se ovako, te Caca to uvek radi pogrešno, iako je stalno upozorava. Na kraju je shvatio značajno nakašljavanje i ućutao.
Ali, kada je krenulo lupkanje noža... pa kada je luk počeo da doleće čak do nas do dnevne sobe... Caca me je pogledala, prebledela, ali ostala da sedi. Bacila sam pogled, kuhinja je već izgledala kao da je pala omanja atomska bomba: iz plahara je bilo izvadjeno i više nego što je potrebno za špagete Milaneze, sudje svuda okolo, a luka... namanje na dasci za seckanje. Caca je prevrtala očima, ali ostala da sedi. Jedino smo zatvorile vrata.
Usledili su zvuci padanja, zveckanje, cvrčanje, psovanje, lupkanje, pljeskanje, operska arija (loše izvedena), razbijanje... sve u svemu tragikomedija u tri čina!
Jeli smo, tačnije, pokušali da jedemo u dnevnoj sobi, uz pisanje. Na prvi pogled, onako s maslinkama na vrhu i kolicinom rendanog sira špagete nisu izgledale loše.
Spolja gladac, a iznutra.... uf! Špage ti su bili, istinito a skoro neverovatno, neki prekuvani, a neki skoro i malo kuvani. Preliv je bio, pa rekla bih, malko prezačinjen, ali je izbijao zagoreli luk kroz ljutinu koja je prelazila u gorko! Jedino je sir bio sjajan, a i maslinke su bile baš divno izvadjene iz konzerve!
Drugi čin je bio još gori! Otvorile smo vrata od kuhinje, da sklonimo posudje u mašinu. A kad tamo... Dve omanje i tri kapaciteta „Malog dečka“ bačenog na Hirošimu kao da su upravo pale i to bez signala za atomski s leva. Skoro sve šerpe su bile isprljane. Recept za špagete se mogao pretpostaviti po svemu prosutom po podu, šporetu, ali bogami i po kuhunjskim elementima. Otvorene jedno tri kese sa špagetama i to različitih debljina (što nam je otkrilo tajnu gnjecavih i nekuvanih kombinovano)..
Te večeri smo jeli picu naručenu iz obližnje picerije. Gospodin suprug nije shvatio zašto je Caca dobila napad panike posle prvog pogleda na kuhinju, a onda je ipak priznao da nije ni sanjao da je tako teško racionalno koristiti posudje.
Naredna tri meseca sa njima je bila i Cacina sestra, koja je preuzela na sebe poslove po kuči. Čisto da oslobodi gospodina, kao i Cacu, nepotrebnog nerviranja.
Caca je doktorirala, ali posle toga nisu nastavljene večerinke, kulinarske bahanalije i nenajavljene egzibicije. Tek retko, za rodjendane i godišnjice mogli smo da uživamo u majstorijama velikog majstora kuhinje, unapredjene dr Cace.
:(Još nema komentara