Moj profil
Supa od goveđeg repa - na zakazivanje
Supa od goveđeg repa - na zakazivanje

Supa od goveđeg repa - na zakazivanje

Probudim se ja jedno jutro, naravno subota ujutru je bila, dugo iščekivani vikend posle naporne radne nedelje, jedva dočekan  sa sijaset planova koji samo teoretski mogu da stanu u dva dana vikenda. Međutim, sve moje planove, moguće i nemoguće, poremetio je bol u grlu i temperatura.

Prođe vikend uz paracetamol, vitamin C i čajeve, ali ni ponedeljak nije doneo poboljšanje. Ujutru pozovem Dom zdravlja da vidim koja je smena moja doktorka, jer je već očigledno da moram kod nje, ali ljubazan glas medicinske sestre na prijemu obavestio me je da ja ne mogu da dođem kad mi se ćefne i kad imam temperaturu, nego mogu da dođem tek kad  mi je zakazano.

-Pa dobro, rekoh, kad možete da mi zakažete?

-Možemo u sredu u 17.30. Da li Vam odgovara?

-Dobro, pišite me, kažem ja, ali nadam se da neću ni morati da dođem i da će mi do tada biti  bolje,  rekoh u polušali koja ostade neshvaćena. Sestra mi hladnim glasom uze još neke podatke, a ja ostadoh kod kuće sa svojim bolom u grlu i temperaturom.

Javim se na posao, kažem da ne mogu da dođem jer sam bolesna, i dobijem odgovor da se ništa ne brinem, da ležim i da se lečim, a da će mi biti skinuto sa godišnjeg odmora. E, tu se osetih za srce ujedena. Odmor, i to minimalni zakonski, da koristim na sopstveni grip? Ne pada mi na pamet!

Došla je i ta sreda, odem ja na zakazan termin, paničeći što mi ode već treći dan odmora ninašta. Smišljam već govore kako da retroaktivno dobijem bolovanje bar za ta tri dana, kad začuh rečenicu:

- Treba li Vam bolovanje za ovu nedelju?

-Treba, rekoh sa olakšanjem, i za manje od minuta u rukama sam imala potvrdu o bolovanju. Dok sam uzimala antibiotike u apoteci, osećala sam se kao da sam dobila sedmicu na lotou.

Već u četvrtak bilo mi je znatno bolje, i osećala sam se kao kriminalac što nisam otišla na posao, nego na pijac. Kad sam se čula sa koleginicom, trudila sam se da mi glas izgleda što bolesnije, da ni slučajno žena ne pomisli  da sam mogla da dođem na posao. Rekoh joj da mi je doktorka dala bolovanje odmah sa vrata, čim me je videla kako grozno izgledam, i momentalno  dobih njeno razumevanje i bujicu utešnih reči da ništa ne brinem i da će ona završiti sve što treba.

Baš u taj četvrtak, moja ćerka dobila je u školi nalog da ode u Dom zdravlja po lekarsko uverenje da je zdrava i da može da ide na ekskurziju u Lepenski Vir, u utorak sledeće nedelje. Odem ja u isti Dom zdravlja, samo ovog puta na školsko odeljenje, sa onom listom za ekskurziju i ćerkinom knjižicom.

-E pa ne ide to tako, morate da zakažete, začuh ljubazan glas sa one strane šaltera.

-Ali ona putuje u utorak! Zavapih ja.

Nije vredelo. Ručica vredne sestrice proturi mi kroz šalter broj telefona kol centra koji moram da pozovem da bih zakazala pomenuti pregled. Dođem kući, zovem x puta dok napokon ne dobijem vezu, i posle cca 45 min izgubljenog vremena, uspem da joj zakažem za ponedeljak pre podne. Uslov je da neko mora da dođe sa njom, pošto je ona maloletna. Neko sa bar 16 godina.

U ponedeljak pre podne, i muž i ja smo na poslu. Ali, tu je njen brat, koji je tek napunio 16 godina.  

U taj utorak, negde oko 11 h ujutru, zove me ćerka i kaže da su bili u Domu zdravlja, i jedva završili taj sistematski pregled, jer moj sin nije poneo nikakav dokument sa sobom, i nisu imali garanciju da je on šesnaestogodišnjak.

-Pa dobro, zar se niste setili da im kažete da i on ima  karton u istom Domu zdravlja? Rekoh iznervirana na šalter, koji je tražio dokument detetu koje je njihov pacijent i za koje u kartonu imaju precizan datum rođenja.

-Iskuliraj mama, sve smo završili, reče mi ćerka, a ja ostadoh sa slušalicom u ruci osećajući kako mi para udara na uši.

Ode i ona u taj utorak u Lepenski vir, a ja sasvim slučajno naleteh na Šnenoklicin recept za supu od goveđeg repa. Moj muž šizi za tim svinjskim nogicama, goveđim repovima, škembićima, crevcima, brizlama, jagnjećim sarmicama, pihtijama i sličnim delicijama. Za svinjske nogice još davnih dana sam mu objasnila da može da ih traži samo od svoje mame koja ume da ih sprema perfektno, za razliku od mene koja nemam pojma. Na škembiće i slične iznutrice navikao je u Grčkoj, u par kafana, u koje specijalno ide na tzv. ’’paca’’. Za pihtije je zadužen moj svekar, po školi njegove majke, čije su pihtije u slast jeli i oni koji nikad nisu. Ali goveđi rep, e to je nešto čime sam ja htela da ga oduševim, iznenadim i osvojim. Mene je taj rep na prvi pogled osvojio time što se prodaje već oguljen i očišćen i i isečen, dakle kuvarica, tj. ja, ima samo da blagoizvoli da prati Šnenokličin recept. Što i ne bi bilo tako teško, da ga nije iskomplikovala dodatnim vađenjem repa z supe i prepržavanjem na masti, ali sve sam izdržala 🙂

I tako, odem ja u obližnju renomiranu mesaru, i tražim jedan goveđi rep.

-Imate li zakazano? Zacvrkuta mesarka, a ja se zapitah da li sam dobro čula ili sam već malo odlepila od silnih zakazivanja ovih dana.

-Za goveđi rep imamo listu čekanja, objasni mi ona ljubazno.

Malo je falilo da padnem u nesvest. Izgleda da smo počeli da živimo na zakazivanje! U neverici, zakazah rep za prvi mogući termin.

-Zvaće Vas kolege kad stignete na red, računajte da će to biti sledeće nedelje,  reče onaj razigrani glas.

-Hvala, rekoh kratko.

Zaista, početkom sledeće nedelje, pozvaše me iz mesare i rekoše mi da mi je goveđi rep na raspolaganju. Napravila sam čorbu o kojoj moj muž i dan danas priča, sa sočnim mesom koje se lepi za prste, jedno od onih jela koje se ne zaboravlja i za koje se čeka repriza, i koje se prepričava mnogobrojnim gurmanima iz naše familije. 

Na kraju priče, imam da vam ispričam još nešto: pošto moja ćerka ima problema sa mladalačkim aknama, čuvši za najpoznatijeg dermatologa u gradu, pozvala sam ga da zakažem pregled. 

-Dobar dan, zovem da zakažem pregled za moju ćerku koja je sedmi razred osnovne škole, započeh ja.

-Nema veze koji je razred, reče mi glas sestre sa druge strane žice.

-Kako nema veze? Upitah zbunjeno.

-Tako lepo, zato što se kod doktora čeka na pregled u proseku dve i po godine, objasni mi ona.

Dobih neki četvorocifreni broj i rekoše mi da će me kontaktirati kad taj moj broj bude blizu.

Broj sam upisala na papir, zapisala ime doktora, i magnetom zakačila na frižider.

Verovali ili ne.

Moram dobro da pazim da slučajno ne promenim broj telefona, inače ću da izgubim red.

Sa druge strane, moja ćerka će ako Bog da za dve i po godine da bude srednjoškolka. Možda će joj još uvek trebati dermatolog, a možda i neće. Ali eto, za svaki slučaj, ona ima svoj broj koji će doći na red za dve i po godine.

Sve u svemu, živimo život u kojem se sve zakazuje. Čak i goveđi rep.  A meni se to ne dopada.

Čujemo se za dve i po godine.

:(Još nema komentara

Budi prva/i, podijeli svoje mišljenje o slici i pomozi nekome u odabiru savršenog jela.