Ajvar, kuluk i zalazak

Od Veliku do Malu Gospojinu ako ne turiš paradajs u vlaše ,ne skuvaš ljutenicu i ne upržiš ajvar, ič nemoj da turaš zimnicu.
Isto kako što, ako ne poseješ rasad do kude Blagovesti, nemoj ni da seješ ni u gradinu, ni okol’ kuću.
Nema fajda, neće da stigne.
Će kupuješ, pare će iz kuću da isfrljaš kako s lopatu.
I neće da je dobro.
I ako se ne odadeš (udaš) do dvaes’ dve -tri, ima te uzne neki surtuk , inadžija, eli neki mutav što ne ume sas žene, el pa katil ,eli pa udovac sas malečku decu, da kulučiš, eli kockar, eli pijanica.
Ima si za sve red.
I za sadenje,i za gotvenje, i za pri majku sedenje.
Za sve sl’nce iskoči, ama za sve si i zajde.
Govorila je tako moja baba Ruska, pognuta nad šerpom čisto da proveri miriše li ajvar kako valja, dok je deda, zadužen za fizikalije, mešao nekom motkom tu vrelu smesu koja je cvrčala i pušila se, u količini dovoljnoj za garnizon, i to gladan.
Njen ajvar, njena peglana paprika, paprika sa renom, cepkana, živa, pržena, nizana, sunčana pa tucana, ma….
Beše.
Moja majka je držala tradiciju ne toliko dosledno i ne toliko predano, ali ona i tata su, svake godine, baš između Velike i Male Gospojine, dovlačili džakove isključivo makedonske paprike,i gajbe bledo roze jabukara leskovačkog, pa na vikendici, sa celim komšilukom, pravili ajvare , čuvena bugarska ljutila i roštilje pride.
Beše i to.
Ja sam tu nešto uvek kao pomagala, izbegavala da ljuštim paprike, ali sam ložila smederevac pod strehom, volela sam da gledam vatru i da je podstičem.
Kad sam se udala, dobijali smo sve gotovo, poređano u kutije, etiketirano uredno.
Od svekrve i od mame, smiješano.
Super, hvala, ajde sad malo u banju, za trud.
Svekrva je već živela u banji, pa joj ova nagrada sa naše strane i nije baš bila nešto. No, nalazili smo načina da se odužimo, a dešavalo se da ajvar stoji po tri godine.I podmlađuje se svake jeseni novim zalihama.
Nismo ga voleli.
Al ajd ubedi staru gardu da to može da se ne voli.
Sad skuvam po malo ljutila, to volimo, i niške ljutenice, u tome bismo se udavili, a ajvar se već nabavi, to je studentski najjači dokaz da su se upravo vratili od kuće, uz suvo meso i čvarke, salčiće i kiflice sa sirom.
Dok ovo pišem, iza mene u maloj šerpi ključa jedna sicilijanska varijanta paprika za u tegle, s tim što će biti "turena" u teglice.
Malo, tek za šmek i merak.
Džem od ljutih paprika.
Sa šećerom i limunom.
Moje babe se prevrću i krste, osećam, ali valjda su srećne što, eto, nije prošla Mala Gospojina, a ja nešto “turam”.
Zamišljam tu lepotu boje rubina prelivenu preko parčeta dobrog ovčijeg sira.
Lele.
Jedva čekam, mada mora da stoji dva meseca da dostigne pun ukus.
Ajvara, onakvog u kazanima, i nizanja venčarki u beskrajne nizove koji se kače na bele zidove, i ljutenice na tone, mislim da neće više biti u ponudi.
Ne mogu da kulučim.
Beše.
Ali nema više, jer nema vas koje ste to umele, stizale i volele.
Jer..
Za sve sl’nce iskoči, ama za sve si i zajde.
Praštajte.
A sir...E, to nećemo da menjamo.
Ovčiji, prevreli, svrljiški.
I slobodno može Sicilija ozgo. 🙂