Ispod naše kuće u selu bili su vrtli u kojima se sadio bob, rašćika, kumpiri i luk. Okolo vrtala bilo je posađeno more voćaka, bajama, oraja, višanja, trišanja i svakakvog drugog voća. U polju su bile loze. Kad bi proliće spustilo roze grude bajamova cvita okokuća, izgledalo je nestvarno gledati kamene kuće uzbrdo, golo granje drveća,  a sve okolo nji u ružičastom i bilom cvitu. Ti su cvitovi bili toliko u opreci s grubim krajolikom i kućama, oštrim kamenjem i dračom, kojom su odračeni vrtli, da smo mi dica stajali začarano, veseleći se i diveći se toj neočekivanoj nježnosti.

Krenem li uskim mrginjom nizbrdo prema vrtlima i spustim se po Rebića strani prema polju, dođem do muša, smještenih tik uz cestu, koja vodi u Hercegovinu. Svak u selu je ima mušu, one su se ili "vatale", ili su ih dobili ljudi u vlasništvo. Moj pokojni did Ivan nije tio vatat mušu, već ju je uvatila njegova sestra, koja nije virovala obećanjima vlasti, nego se kao i drugi, otputila uvatit komad slobodne zemlje. Pokoj duši mojoj tetki Mandi i svaka joj čast. Prepoznajem u njozi, neke moje osobine.

U muši, koja je bila na izvrsnom mjestu, puna crljene zemlje i vrlo plodna,  baba je imala dosta loza, jedan veliki vrta s posađenim bilin kupuson za gostionu,  nekoliko voćki šljiva, višnju marasku, koju su zvali višnjac i jednu bilu trišnju. Bila je visoka i tanka, a imala je krupne žute plodove, koji su okusom i svime drugim, osim bojom, bili trišnje.

Možda je moje dičinje sićanje varljivo, no činila se trišnja s glavnim granama u obliku slova V, tankom i visokom, a rodnom.

Bila sam tvrdoglavo dite, slabo san jela, čudesa su samnom radili, 'ranili me često posjednutu na magarca i govorili -:"..idi Milice, kad pojideš iđemo u Đojinice na palaćinke..." Nije bilo u jadne Đojinice ni pomozboga, a kamoli palaćinki, to sam tek kasnije saznala...

Moj ćaća bi motikao po muši oko loza, a u majici bi mi donio trišanja, dvi tri šake, taman meni dosta. Za trišnje, a pogotovo bile trišnje, mene nitko nije trebao nagovarat', pojila bi ih jednu po jednu, do jedne, vrlo metodično.

Volila san š ćaćom i babom ići u mušu, bila je relativno blizu kuće, pa put nije bio zamoran, a bila je toliko drugačiji komad zemlje, od svega što san prije vidila. Puten u mušu se svašta moglo vidit, od živadi koja muče, gače i kokodače, pasa koji laju, svinjaka koji se čuju nadaleko, mačaka koje skaču s krova na grane- za ticama, susida koje se dozivaju, nadvikuju, đavlekaju i svađaju priko suvozida, stvarajući buku kakvu svijet nije vidio. Čuli su se i udarci motika o zemlju, punu kamenja, osjetio se miris svježe prekopane zemlje, popci su svoje čičali odjutra, činilo se da se zrak rastapa i da je ljepljiv, od vrućine s neba i vlage koja izvire iz zemlje..

Spuštali smo se prema trišnji, koja je bila u punom rodu i čula san ćaću kako je opsova. Oči su mu potamnile od bijesa i tuge, baba je nijemo gledala, a ja san se raskrivila iz svega glasa. Trišnjino mlado stablo je bilo rascipljeno popola, krošnja puna bilica je stala  na zemlji i prizor je bio više no žalostan. Ćaća je uzeja sikiru i odmah bisno posika slomljeno stablo. Svakim njegovim udarcem moji urlici su bili jači.

Došli smo kući, penjući se uzastranu, oni šute mrki, a ja prljava i zabrzdana oko usta i očiju otečenih od plakanja, iščeprljana od drača koje restu usput.

Mater kad je vidila babu s košarom punom trišanja, a ćaću kako vuče grane trišnje, i mene onako uplakanu, svatila je od prve. Čulo se dicu kako iđu ižškole i kao skakavci zaposjedaju muše, gosteći se trišnjama, još zelenim šljivama i merelicama..

Bili su žalosni, istinski žalosni, u to vrime nije bilo puno bilih trišanja i uopće voća, svako stablo je bilo vridno.

Zaboravili smo na to, kako je vrime prošlo, puno godina je odnilo sva sićanja, a ono na bilu i neobičnu trišnju je ostalo, barem meni, a znadem da je i ćaći, jer nisan ja zaboravila, kako je bio žalostan i nemoćan taj dan, kad je posika bilu trišnju...

Jedne večeri sidimo ispridkuće pod odrinom, pijemo vino i večeramo, kad eto jednog od ćaćinih prijatelja iz sela, vridan čovik, oko 45 godina mu je, ima 4 dice, aktivan u folklornoj skupini u selu.. Razveza se priča o svemu i svačemu, o folkloru, o dici, poljskim radovima i dugo tako unoć.

Kad je vrime bilo za počinak, mater reče, ajmo leć' ljudi, sad će Verica doć' (predradnica Verica dolazi u 5 ujutro), diže se taj čovik, viši je od dva metra i ima preko 100 kg, stade prid moga ćaću i reče : " Nu, Mijo, iman dogodine nosit križ na križnom putu kroza selo, 5 san godina čeka tu čast... Doša san po oprost od tebe. Molin te oprost, jer san ti slomio bilu trišnju. Išli smo iškole, kad san bio 7. razred, ja san se na tvoju trišnju uspeo, brao i jeo, držeći na svakoj od onih račvasti grana ponogu, kad odjednom se dvi grane odvojiše i rascipi se trišnja popola podamnom, podera san nove gaće, što mi ih je ćaća iž Njemačke posla. Ubila je Boga mater u meni radi gaća, ali viruj mi, nije me bolilo i nije me brigalo za gaće, samo mi je bilo ža trišnjice. Nisan to moga zaboravit nikada. Eto, sve san ti reka, sad znadeš kako je bilo, nije bilo namjerno, srca mi."

Moj ćaća dobrodušno odmanu rukom i reče, idi s mirom, glavno da je glava na ramenu, a trišanja će uvik bit...

Čovjek se okrenu i ode sritan kući, a moj ćaća i ja, još dugo smo ostali pričat o trišnji u muši, kupili smo sadnice i posadili bile trišnje , nek' ih imade, nek' nas podsjećaju na onu usamljenu nesretnu trišnju iz muše.