Alibunarske priče s receptima, zimski deo...
Priče sa nekoliko sasvim običnih recepata - deo drugi
Zima
Ni zime više nisu ko što su onda bile. Znalo se, kad je zima, snega je do kolena. Za odrasle muka, ali za nas decu raj na zemlji ma gde se nalazili. Beka i ja smo obožavale zimski raspust jer bismo svake godine zajedno odlazile u Pionirski grad u Košutnjaku a potom u Alibunar kod Babe. Sve što bi nam se dešavalo u „Pionircu“ preteresale smo potanko potom kod Babe posebno s večeri ušuškane u najveće i najteže jorgane i jastuke punjene naravno guščijim perjem. To su bili oni trenuci kada se dva, sada već skoro devojčurka, kikoću do nekog doba.
- Gasite svetlo!-viče Baba – vreme je da se spava!
- Ne spava nam se – dovikujemo- još maaaloo Babaa! - i zatrpavamo se jorganima do noseva. U sobi je hladno, velika kaljeva peć još samo tinja. - Ne spava se dobro u pretoploj sobi – mudruje Baba i odmah dodaje uz osmeh – he,he greju vas moje guske, one su toplije od peći! A ne spava vam se, kažeš Beko? Aha, ček' – mrmlja ona i čujemo joj lake korake kako se udaljavaju od naših vrata, ali ubrzo se vraća, kucne i udje: Ajd' popijte ovo pa ćete zaspati kao bebe – reče i pruža nam po šolju karamela koji se puši. Uspravljamo se u krevetima i srkućemo vreli napitak čiji nam se sladak i lep miris uvlači u nozdrve. Osećam kako mi klizi niz grlo, kako mi greje grudni koš i stomak, osećam tu neverovatnu udobnu toplinu koja se razliva čitavim mojim bićem, spuštam praznu šolju na stočić pokraj kreveta i grlim svoje guske. Okrećem glavu ka svojoj drugarici, njoj još samo nos viri ispod jorgana. - Kako je ovo bilo fino,mm – govori. - I kako mi je prijalo! U stvari mi se spava – reče. - I meni – zevnuh – a obožavam karamel zimi. Beko... - mmm? - hajde da sanjamo isti san noćas. - O čemu? - prihvata ona. - Nemam pojma – sanjivo nastavljam – šta bi ti volela? - 'Oćeš o Košutnjaku? O Splići? - Može. Sladak je. - Dobro onda o njemu. I meni je sladak. Laku noć. - 'Noć Beko … :))))))))
Lekoviti i ostali zimski recepti Bekine babe
Zima osim mnoštva radosti donosi i po neku bolest, prehlade – kijavice i kašalj, mrzovolju usled povišene telesne temperature, gubitak apetita nakon bolesti, pa povećan apetit posle novogodišnjih praznika. Ne kaže se badava „ babski lekovi“. Jer, Baba ima odgovor na sve...
Guščija mast
Baba kaže da je mast lekovita već dok je gledaš jer nešto što je tako žuto prija i oku! Ali kad te mori dosadan kašalj, kad i sam ličiš na gusana koji šišiti dok kidiše po avliji, onda je guščija mast bogom dana! A deluje na dva načina istovremeno:
svakog jutra i večeri u šolju vrućeg mleka stavite po kašičicu meda i kašičicu guščije masti i popijte na iskap: jutarnja porcija mora da bude prva, pre bilo kog obroka, a večernja uoči počinka.
Drugi način koji se praktikuje u kombinaciji sa prvim je da se snažnim utrljavanjem u grudni koš obolelog od bronhitisa ili kašlja namaže guščija mast. Potom ga se umota u pamučne krpe – pelene su odlične u te svrhe – i dobro utopli. Ta mast, kaže Baba „izvlači“ šlajm koji se ovako il onako onda izbacuje iz tela.
I još nešto: Baba kaže da se zimi svakodnevno mora jesti supa ili čorba i da se ni jedan ručak ne da zamisliti bez ove „bož'je“ tečnosti. A supa naravno mora biti valjano zamašćena guščijom mašću. - Vi deca gledate da preskočite supu, znam ja, ali kažem vam supa je lek i kad niste bolesne i treba je jesti!
Oću li danas knedle umesto rezanaca, a? - pa kad dobije potvrdan odgovor nastavlja više onako za sebe – ta ko ne voli knedle, oca mu očinjeg...
I onda razbija jaja: belanca u plehani tanjir, žumanca u šolju. Potom uzima viljušku i lupa belanca tako brzo kao mikser. Mi gledamo kako se pretvaraju u penu. Onda dodaje žumanca i izjednači masu pa potom znalački usipava griz i so, te ostavlja na kredencu. Beka krišom umače prst i ližući ga kaže: - ovo je retko baba, neće biti dobre knedlice. - Gle, moja Beka postala kuvarica, mo'š misliti! Ništa se ti ne brigaj. Mora to da odstoji da griz nabubri. Aj' tamo. - tera nas tobož uvredjena a zapravo nas začikuje ko mačiće. I zaista, (naravno da se mi povremeno uvlačimo u kuhinju da „proverimo“ ) masa za naše knedle je porasla. Baba zakuvava supu a mi se radujemo. Vazda smo gladne jer smo stalno u pokretu a i zapljuskuje nas vazduh koji se prostire Deliblatskom peščarom pa tako i selima koja su joj na obroncima. Knedle su vazdušaste kao pena a pritom kompaktne i svaka jedna ko druga. Baba je majstorica.
Muta-muta,žuto mleko lekovito
U prvom delu već pomenuh kako je to bilo doba kada se niko nije plašio salmonele. Takodje se nismo plašile ni da uberemo voćku sa drveta, protrljamo je o rukav i smažemo na licu mesta, paradajz takodje.
Zdrave kao dren ili blago oslabljene nakon gripa ili neke lakše boljke, nismo mogle da izbegnemo Babin čarobni napitak. - Gle, Beko kako si mršava, same koske od tebe, k'o neka 'tica. De ajde popi' ovo odma'. I ti Sneška, vid' kak'a si se usukala u lice! Podozrivo gledamo nešto žuto u šoljama al Babi je teško suprotstaviti se te pružamo ruke i pijemo. Mmmm, pa ovo je sjajno! Dopada nam se. Hoćemo još. - Iš tamo, guske jedne, ta ne može se to lokati do besvesti! To je lek! - veli Baba. - A šta je to? -pitamo radoznalo a Baba važno i tajanstveno odgovara: - Muta-muta. - Tek sad se čudimo, nikad čule ni videle, pomalo nam je smešno, kikoćemo se i gurkamo. - A ne da vam vrag mira, je li – zadirkuje nas Baba – ajde u igru, sutra ću vam pokazati kako se pravi. - Sutradan k'o zapete puške nacrtale smo se u kuhinji pre doručka. Baba u svaku šolju razbija po jedno žumance koje je gotovo narandžasto. Potom stavlja po punu kafenu kašičicu šećera u svaku i počinje da muti. Dodaje Beki jednu šolju i kaže: - Na Beko, muti. Ona neujednačenim pokretima vrti masu po šolji i ubrzo odustaje. Boli je ruka pa dodaje meni. Ništa spretnije muljam po šolji jaje sa šećerom, on krcka i pucketa pod kašičicom a Baba tek baci pogled na nas i nonšalantno kaže: još! Konačno nas oslobadja ovog posla i preuzima i drugu šolju te muti toliko brzo i ritmično da se pred našim očima jaje pretvara u sasvim bledožutu penastu masu. Onda dodaje po malo vrućeg mleka, muteći svo vreme dok se sve ne rastopi i ne ujednači a mleko postane sasvim žuto. - Tako, e sad popijte – zadovoljna je Baba, a zadovoljne smo i mi ispijajući sladak napitak.
Krompir „ u gaće“
Zimi mrak zagrli selo rano pa naše aktivnosti napolju prestaju. Ponele smo od kuća naravno razne stvarčice za zanimaciju i sada sedimo za kuhinjskim stolom – ja sa svojim skicen-blokom i drvenim bojicama, Beka sa krpicama, iglom i koncima. Baba prtlja po kuhinji, vadi iz drvenog sanduka pored smederevca krompir iz trapa. Ubacuje ga u vanglu s vodom, uzima četkicu i riba. Potom prosipa vodu i naliva drugu te ponavlja postupak dok poslednja voda koju izbacije ne ostane gotovo čista kao iz česme. - E večeras pravimo "Krompir u gaće"! - smejulji se Baba. Izlazi potom umotana napolje i vraća se sa dimljenom plećkom. Mi se okrećemo za njom. - Šta je lepe moje, miriši slaninica, a? - Miriši, miriši, nego šta! Sa' će baba – govori i ubacuje još drva u smederevac. Uzima potom veliku tepsiju i redja krompire u nju te ih ubacuje u peć. Nestrpljive smo i jedva smo dočekale da krompir bude pečen. Za to vreme Baba je naseckala slaninicu, iznela sir iz presolca i nasekla glavicu kiselog kupusa koju posipa obilato alevom paprikom. Mi postavljamo sto a ona nam pruža po čašu rasola. Kiseo nam je, pokušavamo da odbijemo, ali kad Baba nešto naumi tu više nema polemike: - Ta ne budalite tako vam boga, oćete l' vas dve šmokljavice sad mene ovde učiti šta valja a šta ne valja?! Na , odma' da ste ispile rasol, to su vitamini i zdravlje u čaši. Je l vi ne vi'te kako je napolju 'ladno?! ' Oćete da se pre'ladite pa da se ljute vaše majke?! Ajd, neeećete se otvrovati ni umreti! - Nemamo kud. Ispijamo. Hej, pa nije ni loše. Brrr, stresa se Beka i pravi smešne grimase. Smejemo se kao lude. Smeje se i Baba i mrmlja prepuna ljubavi: - E vandrokašice jedne, sunce vam bogovo...
Večera je gotova, slede samo još finalne radnje: Baba golim prstima vadi usijan krompir iz tepsije i skida mu tanku ljusku već napola odvojenu. Mi razrogačujemo oči jer se krompir puši. Potom ga stavlja u činiju, blago soli i preliva mladim kajmakom, tačnije onim skorupom što je nekoliko dana skidala sa mleka. On se topi, krompir ga upija. Stavlja svakoj u tanjir po jedan, uz to po komad sira i naseckane slaninice, te kupus salatu. Sebi primiče teglu s ukišeljenim papričicama i šeretski nas pita - Oće l neka feferonku? - Žurno odmahujemo glavama nismo sasvim sigurne da li se Baba šali. Večera je divna. Najele smo se kao prasci i pomažemo oko raspremanja stola. - Ajd polako na pranje – govori Baba i mi odlazimo. Naša soba još se nije ishladila ali se svejedno šuškamo i grlimo svaka svoje guske. Baba ulazi sa dve šolje a sobom se razliva tako prijatan miris kao da smo u sred leta na nekoj livadici. Skuvala je čaj od kamilice koja naravno raste ispred kuće i koju ona redovno suši i ostavlja za zimu. - Gleda nas majčinski nežno i tiho govori pružajući nam šolje – Ajde kamilicu, nemoj neku da mi zaboli stomak od 'rane pa da se vrpolji po krevetu. Mirno da se spava...
Volim onaj trenutak pre budjenja kada kroz san čujem kako Baba čangrlja po kaljevoj peći u našoj sobi. Drva počinju da pucketaju i polako se širi miris koji ja zovem miris šume. Rano je i ne budimo se još. Samo naslućujemo dan. Ustajemo kasnije nego leti, protežući se po toplom krevetu. Sada je već i u sobi dovoljno toplo ili smo se mi jednostavno navikle budući da se ta soba zapravo nikada ne greje. Baba loži peć samo zbog nas. To je spavaća soba. Ona, kaže Baba, treba da je 'ladna.Dok leškarim protežući nožne prste gledam u ogroman starinski šifonjer naspram kreveta i po njemu poredjane tegle kompota od najrazličitijeg voća koje je Baba pripremila baš kao i džemove i marmelade, onako kako je voće sazrevalo, redom. Razmišljam hoće li nam načeti neku od tih tegli. Volela bih...
Uštipci
Doručak je već na stolu, izgleda da smo se uspavale. - Piii, kak'e ste krmeljave! Hi,hi, ajd' na umivanje brzo pa za sto, spavalice dve! Žurimo. Baba je napravila uštipke koji se zlate u činiji na stolu, mirišu i otvaraju nam apetit. Pored je činijica sa kajmakom, tanjir sa kriškama sira i tegla sa pekmezom od šljiva. U šoljama mleko. Sve mi je to lepo i nekako izgleda raskošno i bogato iako je to jedan sasvim običan seoski doručak bez mnogo filozofije. - Ajde, jejte – govori Baba, biće danas još nečeg. Okrećemo se sasvim intuitivno u pravcu šporeta i vidimo gde u uglu van dometa vatre stoji velika vangla prekrivena čistom krpom. I tek onda njušimo miris svežeg kiselog testa.
-A šta ima za ručak? - pita Beka
-A gle ti nje, još ni doručkovala nije a već pita za ručak! Ima šta će biti – odgovara Baba i ja čujem i tu tačku koju je naglasila pritom. Ne pitamo je više.
Uštipke Baba pravi tako što testo zamesi domaćim kiselim mlekom. Na vrh prsta stavi sodu bikarbonu i pospe masu kao da prosipa kakav vilinski prah. I sve to dobro izlupa ogromnom drvenom varjačom te onda kašikom vadi retko testo i priži ga u dubokoj masnoći. Ponavlja svaki put kada nešto prži ili pohuje, onaj isti postupak: u djevdjir da se ocedi, pa na platnenu krpu. Nudi se da nam ih pripremi i u tanjiru da se ne „zamastimo do ušiju“ kako kaže , te cepa vešto prstima svaki na pola onako popreko i maže kajmakom, a potom kad još uvek punih ustiju odmahujemo glavama svakoj dodaje i po jedan sladak, sa džemom govoreći: - da mi se moja deca zaslade!
U podne Baba izlazi pred kapiju i doziva nas tako glasno da uzbunjuje seoske pse koji počinju da laju kao raspomamljeni. Dotrčavamo zajapurene, iako je napolju hladno od jurcanja i valjanja po dubokom snegu znojave smo i rumene. Samo su nam prsti promrzli jer su se na vunene rukavice nahvatale grudvice snega koji nam je razume se, upao i u čizme te nožne prste i ne osećamo.
- Ajd' u kuću i skidajte se – naredjuje baba, potom nam donosi lavor sa toplom vodom u koji potapamo noge. Presvlačimo se u udobnu meku i toplu odeću dok ona prostire naše stvari po štriku koji je razapela duž kuhinje i dodaje nam svakoj po metalno lonče govoreći: - 'Vataj za dršku da ne izgoriš prste!
Unutra je vrela bistra supa koju treba da popijemo. Vidim „dukate“ iliti zvezdice koje plivaju po površini i da sam kod kuće verovatno bih se pomalo zgadila te masnoće, ali ovde mi to prija i ja srčem polako, gutljaj po gutljaj sve dok ne osetim kako mi se uspostavlja krvotok do nožnih prstiju.
- Za ručak, sladak kupus i male mace, namiguje Baba.
Sladak kupus i male mace
Baba nam ispriča ovu priču: Došli u neku kuću gosti. Domaćica počela da iznosi jela redom a njen najmladji sinčić važno govori: - a da znate šta imamo u rerni...gosti se služe oprezno i malo , vreme prolazi, mališan svako malo izgovara istu rečenicu i oni počinju da odbijaju dalja posluženja, sve „čuvajući se“ za ono specijalno iz rerne. Razočarana domaćica na kraju raspremi sto i ponudi kafu. Jedna od gošći posle malo ustezanja kroz osmeh upita dečaka: pa šta to imate u rerni? - Male mace! ozareno odgovori dete, otvori furunu a gosti spaziše mačku koja se nedavno omacila i u starom šporetu „grejala“ svoj porod.
U Banatu je paradajz bilo svež bilo kuvan i razliven po staklenim flašama te uredno spakovan u ostavu bio jedan od glavnih dodataka svakom jelu. Kako se pažnja polagala jelima „na kašiku“, sok od paradajza bilo je zgodno uliti u skoro svako. Sladak kupus naravno bio je nezamisliv bez paradajza.
***
Baba najpre preseče glavicu kupusa na pola i povadi koren. Potom skine dva tri lista a ostalo isecka na male komade. Onda doda zelen i dve tri šargarepe iseče na kolute i to stavi u djevdjir pa propere pod česmom. Na šporet stavi poveći lonac u koji odmah zahvati veliku kašiku masti pa kad se ugreje doda sitno seckano mešano meso od juneće rozbratne i svinjskog buta. To proprži okrećući ga amo tamo, potom ubaci punu činijicu seckanog luka i nekoliko zrna bibera, doda komad slanine i suvih rebara, nalije sa malo vode, poklopi i krčka dok meso gotovo sasvim ne odmekne. E onda stavi so i alevu papriku u priličnoj količini, doda kupus i zelen, nalije flašom paradajz soka, ponovo poklopi i okrene mu ledja. Već je premesila kiselo testo iz vangle i ono ponovo „izviruje“ ispod krpe. Baba onda kuhinjski sto posipa brašnom, razvalja testo i čašom vadi krofne. To su naše današnje male mace. 😉 U dubokoj šerpi istopila je podosta masti i sad spušta one krofne okreće ih rešetkastom kašikom i vadi u djevdjir. Svaka ima udubljenje u sredini. Ona ih ocedjene posipa rukom šećerom u prahu a mi gledamo da ulovimo po neku šečernu grudvicu i strpamo je pod jezike. Mešaju se slani i slatki mirisi, nama gore obrazi što od vrele supe koju smo pojele nedavno što od ugrejane kuhinje a što od želje da što pre sednemo za sto. Korica hleba krcka pod prstima, kupus govori sto jezika na čelu sa alibunarskim koji moja Beka i ja počinjemo da razumevamo sasvim. Stomaci su nam kao tam-tam bubnjevi ali lakome smo na krofne. One su čudesne: sama korica, unutra gotovo da ih i nema, jedemo halapljivo dok nas Baba opominje: - Polako, neće vam pobeći, ne gutajte ko guske, boleće vas trbu', još su tople!
Naravno, po podne se previjamo od bolova i muka nam je a Baba viče sve tobože preteći: - Pa uncuti jedni, di ste potrpale tol'ke krofne gle kake ste mršavice, ta stomaci su vam ko petobanak, di tu može stati tol'ko krofni?! Na, ovo da se popije odma' pruža nam rasol. Bljaaaaaaaak, sad nam se to nikako neće....ali Baba stoji ko usud nad nama i mi naginjemo one čaše te jedna za drugom trčimo da povratimo. - Ajd u krevet, tera nas ona, leži i ne mrdaj da vam se vrati boja u obraze, prasići jedni! Ne treba dva puta da nam kaže. Mirne smo ko bubice. Mučnina ubrzo nestaje.
Za večeru nam donosi svakoj po parčence hleba koji je prepekla na plotni i tek namirisala guščijom mašću i posolila, a nakon toga i po veliku šolju čaja od kamilice. - To vam je večera danas, govori ona – pa ćete valjda da se opametite!
Kada smo te večeri kasnije otišle na počinak, osećale smo se odlično, čak i pomalo gladno ali se ni jedna od nas nije usudjivala da to pomene Babi...
Nedeljni ručak
Nedeljni ručak je bio pravo uživanje. Od ranog jutra baba je razvlačila jufke preko stola a mi kao dve veverice skakutale okolo dok nas nije izbacila na sneg. - Ajd' u igru! Treba i da se ogladni nećete mi se previjati i maukati posle! - Vesele smo i izlazimo napolje, muvamo se oko životinja, potom jurcamo po selu padajući u sneg koji je navejao kao da smo na vrhovima neke planine, gacamo a on nam naravno upada u čizme, pravimo „kuće“ i valjamo se. Uživamo. Bezbrižne smo i srećne. I taj osećaj mogu povremeno da oživim u trenucima kada mi nije potaman. Kao neko ko je naučio da vreme uhvati medju prste i drži ga onoliko koliko mu treba. Vraća se, a opet, ne vraća se.
Nedeljom Baba iznosi pitu kao predjelo. Razvukla je kore, našopala ih sirom i kajmakom i svakoj stavila po parče u tanjir. Čini nam se da su parčići mali ali ne govorimo, no Baba lovi naše poglede, ona je ko viši policijski inspektor, ništa joj ne može promaći , smeška se i mrmlja: - Ima svašta da se ruča, a pita će vam ostati i za večeru. Il' da vam odma sipam i rasol – zadirkuje nas. Nećemo rasol ni pod razno. Pita se topi u ustima, potom stiže supa. Nedeljna supa obiluje mesom i povrćem: zelen i krompir rasporedjeni su po velikom tanjiru a junetina i živinska krilca, trtica i belo meso te iznutrice su u činiji. Tu je naravno i sos od paradajza, koji sladi od šećera ali to ne smeta, naprotiv. Beka i ja se trudimo da izbegnemo barenu junetinu koja je meka i fina ali nama se cedi i suši u ustima i muljamo je dok ne postane kao kuglica slame te onda gledamo gde ćemo ispljunuti. Baba to naravno zna pa nas ni ne tera. Mi čekamo pohovane batake! Baba ih je najpre skuvala u supi i onda im skinula kožicu te je naseckala sebi u tanjir, a meso ispohovala nama. Radujemo se i prženim krompirima jer nedelja je jedini dan kada ne jedemo samo kašikom. Izvadila je i ren iz trapa, očistila ga i nastrugala, prelila mileramom i sad nam stavlja u tanjire zapovedajući – ovo je protiv prehlade i kijavice, ovo mora da se jede !
Jedemo pa kad nam ren „udje u nos“ poteku nam suze u potocima. Trpimo jer uživamo u divnom ručku a znamo da nas čeka i štrudla sa višnjama iz kompota kao i ona sa orasima jer smo u subotu uveče iz svojih toplih kreveta i guščijeg zagrljaja slušale kako ih Baba krcka...
Vreme provedeno u Alibunaru čini nam se kao san. Pakujemo se kući. Mirišem jorgan. Grlim svoje guske. Kola su u dvorištu, došli su po nas. Baba nas ljubi u glave, a u očima su joj suze. Pakuje mi teglicu guščije masti i lonac sa sirom, a potom i veliku teglu kompota od bresaka. Ona je zaista svevideća i sveznajuća! Nikada joj nisam rekla da se nadam da će nas ponuditi kompotom koji me je svake večeri i jutra gledao sa šifonjera. Nisam rekla ni svojoj drugarici, a kako je to Baba znala nikada nisam otkrila.
To je bio moj poslednji susret sa Babom i odlazak u Alibunar. To je bio i moj rastanak sa guskama. Bar tako sam mislila...
Mnogo, mnogo kasnije, upoznala sam divnog kolegu i saradnika, našeg slikara Emila Sferu koji je u mojoj ustanovi zaposlen i kao likovni pedagog. On je rodom, dušom i srcem iz banatske ravnice a motivi njegovih slika skoro su obavezno motivi banatske melanholije i ravničarskog života. Guske koje vidite na naslovnim stranama ova dva članka su sa slike koja visi na zidu moje sobe, nad krevetom tik iznad moje glave a koje sam jednom prilikom za rodjendan dobila od Emila. I tako su se guske vratile meni a i ja njima. One me čuvaju kao nekakav duh Bekine Babe, a ja ih jednostavno volim.
Na linku koji sam postavila možete ih videti sve, učiniće vam se kao da su žive. A kad ih pregledate, pogledajte i ostale slike. Ne moram onda o Banatu više ništa da vam pričam, one će vam ispričati sve...
:(Još nema komentara