Kada jednom bude nestala ta neka "naša" kuhinja onda ćemo shvatiti da je nestao i jedan kulturni milje koji ćemo onda pokušati da napravimo i prodamo kao autentičan....na žalost, biće kasno
Živim na Dorćolu, u najstarijem delu Beograda, što je samo po sebi kuriozitet, ne samo zato što je tu ulica Strahinjića Bana, poznata i kao "Silikonska dolina". Ona je od vremena kada smo iz škole bežali u prve kafiće otvorene tu, postala zaštitni znak mog grada, a to je, što se mene tiče, ok.
Ipak, tu u blizini, nalazi se i Bajlonijeva pijaca, raskošna tržnica prepuna autentičnih ukusa, mirisa, boja, pa i zvukova. A odmah ispod nje, u ulici Đorđa Jovanovića, živi jedna pečenjara. Nemam pojma kako se zove. To je jedno od onih mesta u kojima naručujete pečenje pred praznike. Gazda donosi sveže prasiće i jagnjiće koji su stradali negde u blizini Mrčajevaca, mesta u okolini Čačka. Što samo po sebi ne bi bilo zanimljivo. U toj pečenjari, međutim, za drvenim pultom, svakog dana do 13 časova, uz tihe zvuke neodređene radio stanice, skupljaju se ljubitelji domaćeg gulaša od džigerice i crevaca i jagnjeće sarmice. Gazda praseću džigericu (a to su mahom prasići do 50 kg težine) prvo peče u furuni u kojoj se peku prasići. Džiga onda popije mirise bukovog drveta pre nego što se iseče i dinsta sa vodom na praziluku. Tome se posle dodaju pržena sveža crevca i to se služi u metalnim tanjirićima sa hlebom i ljutom pečenom paprikom po ceni od 150 dinara. Takve tanjiriće pamtim iz obdaništa i škole kao i većina mojih vršnjaka, a uostalom i većina dece socijalizma. Gulaš jedem u društvu pitoresknih i često opskurnih likova koji iz razih razloga ordiniraju na liniji pijaca-kafana "Sloga" i sa gazdom pečenjare razmenjuju "bitne" vesti tog dana. Gazda sedi na drvenom prestolu sa cigaretom u ustima i prima porudžbine za pečenje koje zapisuje na papirićima koje lepi po zidu kako bi zet i ćerka ujutro mogli da znaju kome će iseći "kilo od rebara". On svoj gulaš podrazumeva. O tome se ne priča i ne postoji patetičan nostalgičan ton sa kojim se priča o starim dobrim vremenima. Njemu ona još traju. Prasići i jagnjići uredno putuju u gepeku pik-apa ka Beogradu od Mrčajevaca i novine se uredno čitaju u redu pred Svetog Nikolu, Božić, Bajram, pa i 29. novembar. Sve se podrazumeva. Za sada. Uskoro se, mada to ništa ne znači, planira preuređenje Bajlonijeve pijace koja će postati mobilna, a uveče će se pretvarati u trg na kome će se održavati predstave i koncerti. Što je naravno, sjajno. Ako moja pečenjara nastavi da živi i da se podrazumeva. Ako taj ukus Beograda opstane kao konstanta i ne podlegne pravilima novog, "zdravog" sveta. U tom slučaju, Dorćol bi postao samo jedan kraj grada u blizini Skadarlije i Silikonske doline.
:(Još nema komentara