Za kraj, par detalja o uličnoj hrani. Ne može se uvek jesti po restoranima. Ulica ima rešenje. Mnogo je rešenja, a tako malo dana da se sve proba.
Ulična hrana je priča za sebe. Ima dosta sličnosti sa indijskom. Začinjena je, aromatična i ljuta. Na ulici možete jesti momo, ali zastupljenije su samose, što je tipično azijska kuhinja. Ima raznih vrsta testa sa karijem, knedlica i ćuftica od mesa, takođe sa karijem. Na ulici, hrana se servira u listu banane ili u novinama. Svežina namirnica se određuje prema datumu novina i redovno je današnje izdanje. Šalim se, naravno (za datum. Budu i novine od juče). Ne koriste se štamparske boje sa olovom, pa slobodno prionite na jelo. Gotovo sva ulična hrana je prošla termičku obradu u vrelom ulju ili na žaru, pa nema opasnosti. Pre će vam biti teško od čilija nego od opranih ili neopranih namirnica.
Šetnja Katmanduom ili nekim drugim gradićem obiluje mirisima ulične hrane, uzvicima prodavaca, dimom od roštilja i obavezno u vama budi osećaj gladi. Pa taman da ste ručali pre pola sata, nema načina da se odbranite od želje da maznete koji zalogaj na ulici. Kao i u susednoj Indiji, i u Nepalu dominira kari kao aroma, ali je zapravo mrtva trka između kumina, đumbira, muskatnog oraščeta,kima, kardamoma, korijandera, belog luka, raznih trava… Uz sve to i mnogo više, opojno miriše povrće na grilu, limeta, limun, mandarine… Na žalost, džabe mi je sva priča. Nikako vam ne mogu dočarati kako to zapravo izgleda. Mogu samo nabacivati podatke, a vi dajte mašti na volju i nećete pogrešiti.
Kad se lepo naručkate dok hodate, red je i da se zasladite. Nebrojene tezgice sa slatkišima mame da svratite i utišate vapaj vašeg tela za šećerom. Kuglice, štanglice, okrugle, trouglaste, prave, uvijene, bombonice, kolačići, punjene knedlice, šećerna vata, parčići sečeni, parčići lomljeni crveni, žuti, beli zeleni, sa začinima odozgo, sa začinima u testu, u sirupu, posute krupnim kristalima šećera, posute prah šećerom, kakaoom, seckanim voćem… brate mili, kraja nema.
No, kad se osvrnete i bacite oko na kuhinju…
Mnogi turisti pobegnu kao opareni. Naročito oni iz besmisleno bezbednih sredina uljuljkanih u sterilnu higijenu, što svaki čas vade iz torbica dezinfekciona sredstva i mažu se po rukama i licu. Tačno sam ih video kako im bale cure na usta, ali ne smeju ni da priđu. Kao da će iz čađavog kazana punog vrelog ulja iskočiti masna aždaja i progutati ih bez začina. Onako, klot. Natur, što bi se reklo. A onda na red dođe debeli gnjurac i krene da degustira sa leva na desno, odozgo na dole. Čak su me neki i slikali, pa mi dali slike. Nije im bilo jasno kako belac sme da jede tu… otkud znam, strahotu, čudo neviđeno, leglo zaraze, naslage bakterija, nuklearni otpad… U slast sam jeo. I nudio sam ih da probaju. Pazi kad ustuknu korak kad ispružim ruku i ponudim im samosu iz novina. No, dosta ogovaranja civilizovanih turista.
Na ulici ne možete mnogo uticati na stepen ljutine. Oko toga možete izvoljevati po restoranima, ali na ulici je sve ljuto i kraj priče. Međutim, ako uzmemo da je u aprilu u Katmanduu preko dana oko 33-34 stepena, ljuta hrana je sasvim u skladu sa time. Iako leži na 1400m nadmorske visine, Katmandu ima suptropsku klimu jer ka jugu nema planina, pa se tople struje neometano penju iz Indije. Pohara takođe ima veoma toplu klimu, a o gradovima južnije ne treba ni govoriti.
Kad se od Katmandua ili Pohare popnete samo 1000m naviše, klima se drastično menja i topla jakna vam deluje sve simpatičnije. Sve do prvih planina, klima je topla. Čim pređete prve prevoje, Himalaji otkrivaju svoju pravu prirodu. Suv, hladan vazduh koji pali kad udišete, stvara uslove za najbolje sušare hrane. Meso ili povrće ostavljeno da prenoći na otvorenom, sutradan je suvo i spremno da čeka još hladniju zimu. Stočari tačno zjanu kada treba poći ka pašnjacima na visinama do kojih stiže topao vazduh sa juga, i kada odatle treba pobeći pre dolaska nemilosrdno hladnih zima. Na tim područjima se jede isključivo kuvana hrana i sobzirom da nema ulica, nema ni ulične hrane.
Levo je vrh Machhapuchhare 6993m, Himalaji, Masiv Annapurna
Može se reći da je higijena u Nepalu... pa, rastegljiv pojam. To nije zemlja za gadljive iako se niko nije otrovao ili imao problema od hrane. Bar ja nisam čuo za to. Ulična hrana se priprema na licu mesta, pa je pogled na "kuhinju" često dovoljan da vas odbije od namere da jedete. Ali ako ste od onih kojima je ukus važniji od izgleda kuhinje, boravak u Nepalu je period bogatstva arome, boja, oblika i načina pripreme kojima ćete biti zadovoljni i tražićete repete. Bilo gde da se nađete isto jelo možete naručiti u vegetarijanskoj i mesnoj varijanti. Tamo ima mnogo vegetarijanaca, pa je Nepal raj za one koji ne jedu crveno meso ili meso uopšte. Za mesoždere, već sam pomenuo da ima svih vrsta mesa i jela sa mesom.
Grad Pokhara leži na obali jezera Phewa (Feva), a u blizini je i jezero Bengas. Oba jezera obiluju ribom, rakovima i slatkovodnim školjkama, pa se i to nađe na meniju, najčešće u restoranima, ali i na ulici. Ribu uglavnom spremaju na dva načina: pržena u ulju i pržena u ulju sa začinima. Razlika je u začinima. Ove potonje ne morate dodatno začinjavati. Zanimljivo je da u jezeru Phewa žive ribe koje nemaju kostiju. U prvi mah sam pomislio da u kuhinji postoji čovek čiji posao je da vadi kosti iz riba. Kako sam radoznao i suda moram da zabodem nos, provirio sam u kuhinju jednog restorančića na obali jezera. Niko ne vadi kosti. Ribe jednostavno nemaju kosti. Kao i kod oslića, ostane skroman češalj od kostiju i to je sve. Na tanjiru dobijete čiste filete bez kostiju.
Jezero Phewa. U pozadini se vidi Pohara
Restorana ima raznih kao i vrsta jela. Uglavnom su čisti, mada ima i manje uglednih za naše pojmove. Kao i svuda, najbolje se jede tamo gde jedu lokalci, ali možda nekima to neće predstavljati užitak. U svakom slučaju, nećete ostati gladni.
Bhaktapur durbar square, Kathmandu, pogled na restorane. Nepalci vole da žive na terasama
U Nepalu nema mnogo namirnica koje danas ne možete naći kod nas. Među nama nepoznatim ili manje poznatim namirnicama su mesa planinskih koza, jakova i "čaurija", kao i mlečni proizvodi od mleka tih životinja. Nepalska boranija je često dugačka i po pola metra i ima različit ukus od naše. Svo povrće je malo drugačijeg ukusa i mirisa od našeg što nepalskim kuhinjama daje posebne arome. Ako se odlučite da pripremite nešto sa nepalskog jelovnika, nabavka začina, bar u Beogradu, neće biti problem.
I tako, dođosmo do kraja traktata o Nepalu i gastronomskim izazovima na obroncima Himalaja. Nadam se da sam bar nekima “uvalio rovca u glavu” i da ćete poželeti da odete u tu čudnovato lepu i siromašnu zemlju koja gotovo uopšte ne liči na nama poznate krajolike. Voleo bih da i vi prošetate selima i gradovima i doživite sve što sam doživeo i video.
Za sam kraj, kratka priča kao ilustracija Nepala. Hodajući uz Anapurnu, u jednoj seoskoj kući sam zamolio staricu za malo vode. Jedva smo se razumeli dok nije došao njen sin koji natuca engleski jer je radio jedno vreme u Pohari. Dobio sam vodu, ali sam morao da podelim obrok sa njima. Bukvalno, dobio sam šačicu barenog pirinča, par štapova boranije na aluminijskom tanjiru i šolju čaja. Domaćini jednostavno nemaju više hrane od toga, ali su je podelili sa putnikom namernikom. Objasnili su mi, a to su posle potvrdili i vodiči, da je u Nepalu gost dar od boga i da je došao tu da donese dobrobit svima. Uopšte se ne radi o materijalnom dobru, već o duhovnom. Neko sa strane je došao, doneo drugi jezik, drugu kulturu, drugo duhovno vaspitanje i energiju. Svakog gosta treba ponuditi onim što se ima u kući jer je njemu teže nego domaćinima. U rancu sam imao nešto hrane, pa smo podelili i to uz veliku zahvalnost domaćina što delim svoju hranu sa njima. Naterali su me da “za puta” od njih ponesem par banana i jedan roti (beskvasni hleb). Bilo me je sramota da ih slikam jer bi ispalo da slikam njihovo siromaštvo. Osećao sam se kao da bih foto aparatom oskrnavio njihov duhovni mir i dobrodošlicu. Kao da bi ih slikao ne znam… kao cirkuske atrakcije. Brže bolje sam spakovao aparat i seo da popričam sa domaćinima.
Na rastanku, pored banana i rotija, od starice sam dobio i mali privezak sa ogledalcetom. To je da se setim njih, da se pomolim za njih kao što će se oni moliti za mene. Ostavio sam im svoju brojanicu kao uspomenu. I sad, dok ovo pišem, stoji mi knedla u grlu. Zaboravili smo mi mnogo toga. Nismo više na tako visokom nivou ljudskosti i iskrenosti. Šačica pirinča i par štapova boranije bio je mnogo hranljiviji obrok od puke nutritivne vrednosti tih namirnica. Eto, to je Nepal i to je moje najveće iskustvo odande.
:(Još nema komentara