Zašto bi se nešto malo i slatko, poput Petit four, zvalo mala pećnica. Sigurno se pitate, a ako se ne pitate trebalo bi. Ajde da otputujemo u 18. vek, tačnije u 1790. godinu. Sedite u vaše kulinarske vremeplove, udobno se smestite i opustite. Krećemo.
Nalazimo se u Parizu, francuska revolucija, gladni i bolesni ljudi na ulicama, besni na Kralja. Jedna lepa zemlja pretvara se u haos i anarhiju. Sa razlogom ili ne to je već istorija pokazala. Ali nećemo se sada zadržavati na istorijsko političkim činjenicama.
Pariz, grad svetlosti, mračan i tašt, u vazduhu lebdi neki čudan vazduh pun mržnje, gneva, smrti i tuge. Prosto ne želim da budem na ovom mestu, trčim kroz male ulice, ali izlaza kao da nema, svuda je isto. Neeeeeeeeeeeeeeeeeee, izlaza nema.
A onda, iznenada, kada pomisliš da je gotovo, da je sve prekrila tama, jedan mali tračak svetlosti. To je ili spas ili smrt. Laganim i opreznim pogledom, prićićemo svetlu. Da, to je spas. To je dokaz, da se i u najmračnijim vremenima radjaju dobre stvari.
U tim mračnim ulicama, u gradu gde vlada bezvlašće, radjaju se prvi restorani. Kulinarski govoreći i istorijski gledano u Franciskoj su u to vreme trajale dve revolucije Buržuaska i Restoranska.
Eto, tako smo dobili prvi restoran, koji su francuzi tog vremena nazivali “novi način ishrane”. To je bilo pravo otkrice, verovatno najveće za domacice tog vrem
ena, koje su prvi put shvatile da muž može da ode u restoran da jede, a one da odmore ili možda odu kod frizera. Pa, valjda je bilo frizera u to vreme, dobro ako ih nije bilo mogle du da se šminkaju, to su francuskinje dobro znale i tada. Jelo van kuće, u to vreme, znacilo je da ste otputovali i da ste u hotelu.
Iako su se žene izborile za jednakost polova, što gledajući sada iz perspektive 21. veka je možda bilo u najmanju ruku nepotrebno, da ne kažem potpuno glupo, ali neki drugi put o tome, otvaranje restorana mi se čini kao prvi, pionirski korak ka ostvarivanju tog budalastog cilja.
Kao i na svakom putovanju malo smo odlutali, verovatno ce se to ponoviti, ali sada da se vratimo Prarizu, revoluciji, restoranima, ko zna još čemu i naravno našim malim furunicama.
U godinama revolucije, Prariz je od sedišta svetske kulture, umetnosti i politike prerastao u svetsko sedište bluda i razvrata, prerastao je u grad u kome je sve bilo moguće. Ideju su se radjale brže od vazduha koji se kovitla u tornadu.
Evo nas opet na ulicama. Na svakom ćošku stoji neki gospodin koji, ako mu pridjemo, veoma bi nam rado objasnio šta je rešenje naših problema. Pa da pitamo? Reče on: “... rešenje je prosto smrt kralja, rešenje je demokratija”. Da li? Ostavićemo I ovo ćemo ostaviti kao temu za razmišljanje.
Pošto se francuzima smučilo da pričaju na ulicama, prosto su vapili za toplim i udobnim mestom, gde bi se okupljali. Ali, postojao je jedan uslov, na tim mestima ne sme se sediti praznih želudćića. E, pa mi odve govorimo o francuzima, pa oni ništa n
e rade šupljeg stomaka, a kamoli da se bore za bolje čovečanstvo izgladneli i ubledeli. I kako ljudi, i danas, postaju uspešni samo ako oslušnu potrebe drugih ljudi, tako je i nekolicina uspesnih parižana počela da otvara restorane i kafee.
Evo, nailazimo na jedan restoran. Mali restoran, sa malim stolovima, veoma ukusno sredjen u duhu Francuske. Za stolovima sede grupe gospode, žena ima jako malo, a one koje su tu čine se kao dame sumljivog morala. Za jednim stolom gospoda, veoma ozbiljnih lica, kao da kuju plan za smak režima. Ajde da ih pitamo kako je jesti u jednom od prvih restorana. Ikao, natmureni, kao i večina francuza raspoloženi da odgovore na naša pitanja.
“Prvi put možeš da se sediš za stolom, pročitaš meni i naručiš šta god hoćeš”, reče prvi.
“Možemo da biramo. Ovo je znak da treba da bira narod u svim aspektina života”, reče drugi.
Tih dana je sloboda bila svuda, čak i u tanjirima i u šoljicama kafe, u restoranima i kafeima na ulicama Pariza, koje je obasjavalo blago revolucionarsko sunce.
Da se vratimo pećnicama. Nigde u gradu nisu se mogle videti pećnice na gas. Svakoga jutra, revolucionare, a mislim da je i danas tako tamo, je budio miris sveže pečenog hleba i kroasana. A na tim mestima, naravno pekarama, pecivo se peklo u pekarskim pećnicama, koje su bile ogromne i napravljene od kamena. Ispod njih se založi varta, ona greje, kamen, kamen se zagreje i ispeče hleb. Ali tim pećima je trebalo mnogo vremena da se zagreju i nikako nije pos
tojala mogućnost da se reguliše temperatura. Zaprvao peć je imala dve funkcije.
Prva funkcija je bila grand four ili velika peć, gde je vatra buktala svom snagom i davala utisak da ste u pravom paklu. U njoj su se pekle razne vrste pečenja, plate sa povrćem i krompirom.
Druga funkcija je bila petit four ili mala pećnica. Kada vatra u velikoj pećnici počne da se gasi, ona prerasta u malu pećnicu u kojoj su se pekli mali slatki zalogajčići, nama poznatiji kao Petit four.
Vratimo se u šetnju Prarizom. Mmmmmmmmmmmmmm, interesantno, mala veoma slatka prodavničica, na Monmartru. Mali odmor.
Konobarica prilazi i pita šta želimo, ajde da naručimo kafu “un cafe s il vous plait”. Da, tu se radja u njenoj glavi još jedna revolucionarna ideja, zašto se mesto na kojem posetioci naručuju kafu ne bi zvalo Kafe, u modernoj izvedbi Kafić.
Donosi ona, malu šoljicu vruće crne kafe, mislim da nije espreso, i u tanjiriću mali slatki kolačić koji je zbog mesta na kome se pravi dobio ime Petit four.
Mislim da ova kafa ima malo lepši ukus nego ona kod kuće, prvo to je sigurno što sam na ovom putu sa vama, a druga što sam se baš uživela u ovu reoluciju i u ovo revoluciarno sunce u Prarizu, na Monmartru. Uostalom, poznato je da u Francuskoj sve ima malo bolji ukus, nekako puniji, nego bilo gde na svetu.
Nažalost, vežite se sledi povratak u 21. vek.
Tu smo, stigli u našu starnost, koja se naspram one gore navedene čini malo obično, morate priznati.
Nekako mi se čini da neočekivane male stvari poput naših malih furunčića, može mnogo da promeni istoriju.
Nadam se da vam je bilo prijatno I da ste uživale. Otvorene su ovde još neke teme o kojima možemo pisati u budućnosti. O Bože, zamislite sada one naše parižane iz 18. veka, šta bi oni rekli za naše super rerne iz kojih svakodnevno, sjajne domaćice vade male i slatke kolačiće.
Znate, drage moje, možda i mi postanemo deo neke istorije, za koji vek. Vidite da se revolucije organizuju samo punih stomaka.
Pa, onda, ko je za
?
Još nekoliko interesantnih podataka o Malim furunicama
Petit Fours su mali kolacici koji se obično jedu na kraju obroka ili se serviraju uz čaj i kafu.
Postoje dve vrste malih pećnica ili furunica. Petits fours secs (sec=drz=suv) kao sto su mali kesici, meringues, macaroons i Petits fours glaces koji su prekriveni ajsingom ili su dekorisani na neki drugi način, fondanom, čokoladom… U francuskim poslastčarnicama se petit four zovu samo kolačići koji imaju korpice od masnog puter testa, do se svi ostali nazivaju mignardises.
Takodje, postoje i Petits fours sales (sale=slano), koji se serviraju kao predjelo.
Petit fours se mogu filovati sa kremovima, čokoladom ili džemom, a potom se glaziraju, prekrivaju fondanom, marcipanom ili cokoladom. Takođe, mogu da se umacu u glazuru. Na primer mala sponge cake filovana sa buttercream i glazirane sa ganache cremom.
U današnje vreme, u gastronomskim krugovima, petit fours se smatra luksuznom kategorijom hrane i služi se na zakuskama kao hrana koja se jede u dva zalogaja. Petit four - slani ili slatki, mini pice, kanapei, slane korpice, kolacici i još mnogo mnogo vraijacija na temu. Svetski kuvari svakodnevno izmišljaju nove i nove oblike i ukuse tako da im se više ne zna ni broj, prosto varijacije na ovu temu su beskonačne.
:(Još nema komentara