Razlike...

Male priče iz Zelenog i ostalih dvorišta:

Razlike

U detinjstvu imate odredjena mesta koja su važna na onaj poseban način. Svi doživljaji, sva razmišljanja, igre, maštanja, pobede i porazi, skoncentrisana su na jednom od njih. Meni je to mesto bilo moje dvorište. Tu sam stekla svoja prva iskustva o osobinama ljudi, naučila da se radujem i tudjim pobedama u igri, donosila kući prva razočarenja i odrana kolena, mnoge dileme i po neko pitanje. Drugo važno mesto bilo je malo dvorište u ulici Uroša Trojanovića na Severnom bulevaru podno šume na Zvezdari.

Ova je priča iz tog majušnog, od sveta potpuno sklonjenog dvorišta ispred stare prelepe kuće u kojoj je živeo moj deda...

To dvorištance je bilo sušta suprotnost mom Zelenom dvorištu ne samo zbog svoje površine i drugačijeg rastinja, već pre svega s toga jer je delovalo potpuno napušteno. Naravno, kao vrlo mala devojčica imala sam tu sposobnost da razgovaram sa biljkama, bubama, ogradom – ukratko svim što bih ugledala. 😁 To mi je bilo izuzetno zanimljivo i bila sam kadra da smišljam i potom ilustrujem priče o djurdjevku, žbunu hortenzija, staroj višnji iza kuće, puževima i svemu što promakne dvorištem. Ali postojala je jedna stvar koju sam volela najviše: prastara drvena klupa „za dvoje“ sa teškim gvozdenim nogama i rukohvatima, klupa ofarbana u plavo na kojoj su nekada davno moji baba i deda voleli da posede u rano leto. Meni je izgledala kao presto tako priljubljena uz hrapavi zid ispred ulaza u kuću, s pogledom na drvo ringlova, komšijsku ogradu i bršljen koji se puzao uvis. Jedino su bokori djurdjevka pored zidića s ogradom uspevali da se nametnu oku kroz bršljan. On kao da je gutao sve živo i to mi je bilo tajanstveno i uzbudljivo, maštala sam o nekakvom patuljastom svetu koji se tu skrivao od ljudskih pogleda. Sve bih to crtala u sunčana rana popodneva kada bi moj deka navlačio teške metalne žaluzine i iznosio na sto limunadu sa kockama leda. Kako sam uživala u tome! U njegovoj kući osećala sam se zaštićeno i srećno i taj, deci potpuno nesvojstven mir nikada mi nije smetao. Ipak, u vrelim letnjim danima popodneva su se činila užasno duga i dešavalo mi se da ostanem sasvim sama u malom dvorištu, jer bi se od prevelike žege i preteških mirisa bilja sve što mrda i diše posakrivalo u svoje rupe i pukotine na zidovima. Tada bih sela na klupicu i prebirala misli po glavi. U jednom od tih dana, upoznala sam devojčicu iza ograde. Bila je gotovo za glavu viša od mene, dugačke kose ovlaš pokupljene u dva repa iz kojeg su ispadali pramenovi, sa uveličavajućim staklima na naočarima zbog čega su joj oči izgledale ogromno i razrogačeno. Gledala me je netremice, stiskajući u rukama malenog žutog pekinezera kao da pokušava da me otera, ali ipak, ne bez izvesne ljubopitljivosti i želje da mi pridje. Ustala sam sa klupice i prišla ogradi, a kada sam se popela na ispust od cigala ona je naglo ustuknula i uletela u hodnik svoje dvospratne zgrade.

Ušla sam u kuću veoma zbunjena. - Deko, rekoh – videla sam jednu devojčicu u drugom dvorištu. Gledale smo se kroz ogradu i ja sam želela da se upoznam ali ona je pobegla!

Deda me toplo pogleda i reče:

• To je Jasmina. Ispričaću ti nešto o njoj ali moram da te zamolim da slušaš veoma pažljivo.

Istog trena sela sam mirno rešena da ne trepćem ako je potrebno i on poče svoju priču:

• Odrasli ljudi ponekad prave velike greške. Svako misli da su njegovi roditelji najbolji, da donose najpravilnije odluke posebno kada su u pitanju njihova deca, ali na žalost, to nije uvek tako. Jasminini roditelji su veoma mnogo pili. Opijali su se i danju i noću i dok je Jasmina bila u maminom stomaku. I kada se rodila, ona nije bila kao druga deca. Mozak joj je bio oštećen, srce takodje. A i oči. Sigurno si primetila da ima „debele“ naočare.

• Jesam, i oči joj izgledaju ogromne!!!! Kao u priči o Crvenkapi kada je vuk stavio bakine naočare! Oči su joj i smešne i strašne. Ali nisam joj to rekla. Nisam joj ništa rekla, samo sam ustala sa klupice i prišla ogradi, ali ona je odmah utrčala u hodnik.
• Da. Ona je bojažljiva, plaši se nepoznatih ljudi pa i dece. Nepoverljiva je sasvim,no mene poznaje i veruje mi pa ću je pozvati da se upoznate ako želiš. Ali moraš biti strpljiva sa njom. Ona je drugačija.
• Želela bih. A kako je drugačija?
• Ona govori vrlo nerazumljivo, ne shvata najbolje baš sve što joj kažeš i veoma je teško sporazumeti se sa njom.
• Kako onda uči u školi?
• Ona ne ide u školu. Učitelji dolaze kod nje – reče – to su vrlo posebni učitelji...
• Ume li da se igra? - upitah
• Zapravo, ne baš. Ali možemo joj pomoći da nauči.

Dopao mi se dekin predlog. A i bila sam prilično radoznala da vidim tu devojčicu i uverim se u ono što je deka govorio, ne zato što sam sumnjala u njegove reči, već s toga što mi je to bilo sasvim novo i nepoznato. Sva deca iz mog dvorišta umela su da govore, trče, šutiraju ili dodaju loptu, igraju kale i lastiš, voze rolšue i bicikl...

Deda je ispunio svoje obećanje i jednog dana začuvši šrkipu kapijice našeg dvorišta dotrčala sam do prozora i ugledala Jasminu...Naše poznanstvo iz dana u dan prelazilo je u prijateljstvo. Većina dece bila je strpljiva i pažljiva u igri sa njom, ali naravno, kao što biva, našao bi se i neko kome su njena nesnalažljivost, loš govor i izvesna nespretnost zasmetali pa je postala izložena porugama i šikaniranju. I tada sam se osetila odgovornom za nju, kao starija sestra, borila sam se umesto nje za njeno mesto medju nama. Moj deda me je u tome veoma podržavao, ali ujedno i učio da veštinu strpljenja i toleranciju izrazim i prema okolini koja nema dovoljno razumevanja za različitosti...

Prošlo je mnogo mnogo godina. Čula sam da je Jasmina uspela da završi školu, čak i da se zaposli u nekoj cvećari i ta vest razveselila me je veoma! Nikada je više nisam videla ali je nikada nisam ni zaboravila.

Danas, radeći svoj posao često radim sa decom koja imaju autizam ili neku drugu teškoću u razvoju. I svaki put se setim bezmernog strpljenja, uvažavanja i dobrote svog dede, setim se malenog dvorišta sa ringlovima i hortenzijama i naravno – svoje drugarice Jasmine... ❤️