Ovaj divan specijalitet pravimo u proljeće, tačnije za Uskrs, ali kako sam već opisala da sam našla spline, slezene, tako sam našla i jagnjeću maramicu i điger, istoga dana, radosti nije bilo kraja...
Pravila sam odmah i sarmice, nisam mogla da čekam...
Kad smo se doselili u Montreux, bila je jedna mesara, marokanska. Tamo sam nalazila sve što mi treba za ove specijalite, ali zatvorili su je i evo tek sad sam uspela da nađem rešenje...
I tako ovih dana vraćam se u djetinstvo kad je moja baka pravila ovo divno jelo za Uskrs...Uobičajeno smo bili za ručak kod njih, takva nam je tradicija...
Baš nisam bila jestiljiva kad sam bila veoma mala, ma baš ništa nisam jela...Ali atmosvera Uskrsa kod bake je bila divna i sad je se sećam sa setom, mirisi sreće...
...Poton je veliki hodnik u starim kućama, sa drvenim podom i uobičajeno na kraju završava terasom, a na početku je ulazna vrata kuće. S leve i desne strane su sobe gdje su bile smeštene familije svih braća. Ćerke su odlazile porodici svoga muža, a braća su ostajali u kuću i djelili sobe, živjeli u zajednici...Tako je bilo, poslije je došla moda da svaki pravi zasebnu kuću...Na tom Potonu su se odvijale sve važne događaje, veridbe i svadbe, i krštevke i pogrebe, imendani i svi naše praznike...Postavljali su stolice, služilo se slatko, rakijicu i vino, ručalo se, pevalo se, plakalo se..
Svi zajedno, a dolazili svi znajni...
Kod moje bake je bila takva zajednica, koju sam obožavala...Moji baka i deda su živjeli zajedno sa jednim bratom i njegovu porodicu...Tamo sam rođena, tamo smo živjeli i mi do moje pete godine, a pre mog rođenja bilo ih je više njih, braće i sestara...
Ja zaista polako starim i zato se toliko sjećam djetinstva...Ali kako se ne sjećati kad je bilo tako divno?
Ne pamtim da je bilo nervoze, svađe...Ali pamtim kako je bilo divno biti zajedno, djeliti dvorište sa drugom prodicom...Popodne, baka i njena jatrva su sjedili uvjek ispred kuće na jednoj klupi, ja sam uvjek bila tu, miriše cvjeće u dvorištu, ljudi prolaze nasmejani, srećni, popričaju sa nama...
A onda Uskrs, bilo je čudno zašto su velike bakine sobe bile prazne, a mi smo se tiskale u onoj bakinoj kuhinji koja me objeležila zauvjek...U toj kuhinji dunje su bile na kredencu, šporet je uvjek imao nekoliko tava i lončića odozgo, veliki krevet i kavijar na zidu, kuharica isto...i sto sa divnim stolicama koje sam koristila da igram učiteljicu, najčešće sam igrala tu, da budem blizu bake...
U toj kuhinji provela sam moje prve godine koje su najvažnije za razvoj i uvjek sam kasnije govorila da ja ne želim ništa, ništa drugo nego sobicu kao bakinu kuhinju, da mi sve bude tu naokolo i da mi bude toplo oko srca...Eh...Pa bila je vrata, pa veliki umivaonik, zidani, pa dolap, a odmah kad izađeš bila je ostava, velika i puna svačega, zimnica, slatko, sušeno voće, sušeni paradajz...I dali zbog dojranskog porekla, ne znam, nikad nismo imale sušene paprike, e to sam ja nadoknadila vrlo kasnije...Željela sam da kažem nešto o Uskrsu, ali eto sjećanja naviru...Isprićavam se...
Sad znam zašto smo bili u bakinoj kuhinji na ručku i večeru...Ima jedan divan izraz, strumički:
Da se zdušame! To se koristi kad sednemo negde i stisnemo se blizu jedni druge...
I tačno je, da se zdušimo je najlepše što možemo učiniti u porodici, da smo jedni drugi što bliži kao što to mogu samo duše...
Ovaj divan specijalitet pravimo u proljeće, tačnije za Uskrs, ali kako sam već opisala da sam našla spline, slezene, tako sam našla i jagnjeću maramicu i điger, istoga dana, radosti nije bilo kraja...
Pravila sam odmah i sarmice, nisam mogla da čekam...
Kad smo se doselili u Montreux, bila je jedna mesara, marokanska. Tamo sam nalazila sve što mi treba za ove specijalite, ali zatvorili su je i evo tek sad sam uspela da nađem rešenje...
I tako ovih dana vraćam se u djetinstvo kad je moja baka pravila ovo divno jelo za Uskrs...Uobičajeno smo bili za ručak kod njih, takva nam je tradicija...
Baš nisam bila jestiljiva kad sam bila veoma mala, ma baš ništa nisam jela...Ali atmosvera Uskrsa kod bake je bila divna i sad je se sećam sa setom, mirisi sreće...
...Poton je veliki hodnik u starim kućama, sa drvenim podom i uobičajeno na kraju završava terasom, a na početku je ulazna vrata kuće. S leve i desne strane su sobe gdje su bile smeštene familije svih braća. Ćerke su odlazile porodici svoga muža, a braća su ostajali u kuću i djelili sobe, živjeli u zajednici...Tako je bilo, poslije je došla moda da svaki pravi zasebnu kuću...Na tom Potonu su se odvijale sve važne događaje, veridbe i svadbe, i krštevke i pogrebe, imendani i svi naše praznike...Postavljali su stolice, služilo se slatko, rakijicu i vino, ručalo se, pevalo se, plakalo se..
Svi zajedno, a dolazili svi znajni...
Kod moje bake je bila takva zajednica, koju sam obožavala...Moji baka i deda su živjeli zajedno sa jednim bratom i njegovu porodicu...Tamo sam rođena, tamo smo živjeli i mi do moje pete godine, a pre mog rođenja bilo ih je više njih, braće i sestara...
Ja zaista polako starim i zato se toliko sjećam djetinstva...Ali kako se ne sjećati kad je bilo tako divno?
Ne pamtim da je bilo nervoze, svađe...Ali pamtim kako je bilo divno biti zajedno, djeliti dvorište sa drugom prodicom...Popodne, baka i njena jatrva su sjedili uvjek ispred kuće na jednoj klupi, ja sam uvjek bila tu, miriše cvjeće u dvorištu, ljudi prolaze nasmejani, srećni, popričaju sa nama...
A onda Uskrs, bilo je čudno zašto su velike bakine sobe bile prazne, a mi smo se tiskale u onoj bakinoj kuhinji koja me objeležila zauvjek...U toj kuhinji dunje su bile na kredencu, šporet je uvjek imao nekoliko tava i lončića odozgo, veliki krevet i kavijar na zidu, kuharica isto...i sto sa divnim stolicama koje sam koristila da igram učiteljicu, najčešće sam igrala tu, da budem blizu bake...
U toj kuhinji provela sam moje prve godine koje su najvažnije za razvoj i uvjek sam kasnije govorila da ja ne želim ništa, ništa drugo nego sobicu kao bakinu kuhinju, da mi sve bude tu naokolo i da mi bude toplo oko srca...Eh...Pa bila je vrata, pa veliki umivaonik, zidani, pa dolap, a odmah kad izađeš bila je ostava, velika i puna svačega, zimnica, slatko, sušeno voće, sušeni paradajz...I dali zbog dojranskog porekla, ne znam, nikad nismo imale sušene paprike, e to sam ja nadoknadila vrlo kasnije...Željela sam da kažem nešto o Uskrsu, ali eto sjećanja naviru...Isprićavam se...
Sad znam zašto smo bili u bakinoj kuhinji na ručku i večeru...Ima jedan divan izraz, strumički:
Da se zdušame! To se koristi kad sednemo negde i stisnemo se blizu jedni druge...
I tačno je, da se zdušimo je najlepše što možemo učiniti u porodici, da smo jedni drugi što bliži kao što to mogu samo duše...
Sastojci
Priprema
U ovom specijalitetu stavljaju se sve iznutrice, ali toga nemam ovde, pa pravim na ovaj način, što uopšte ne menja ukus, a i baš mi nešto ne fali ostalo...
Kad sve dobro umijem, stavljam u hladnu vodu koju menjam često, a onda u mljeko...
Operem i nasečem na sitne komadiće. Maramicu još čuvam u mljeko...
Propržim dobro komadiće đigerice i sklomim...Onda sitno nasecknu mrkvu propržim, pa dodam rižu i pržim je dobro, na kraju dodam mladi crni luk koji ne sme da gori, nego samo malo da ga uhvati vatra. Mrkva nije u originalnom receptu...
Dodajem vruću vodu i začine, kako bi se riža malo skuvala. Za to vreme, stavim maramicu u toplu vodu da se opusti.
Skrojim maramicu na komade...U jednu malu kutlaču stavim maramicu, to mi je odlična mera, stavim od fila, preklopim maramicu i okrenem sarmicu, pa je stavim u tavu za pečenje. Posipam crvenu mlevenu papriku, malo ulja i dodam vruću vodu...Ako ostane od fila, dodam i to u tavi, ali nešto kasnije, jer se ova tava dugo peče, negde oko dva sata, kako bi se masno potpuno istoplilo...
Drago mi je da možemo pripremati u svako doba ovu deliciju!
Prijatno!
Posluživanje
Poslužuje se kao glavno jelo dok je toplo uz obavezno kiselo mleko. U nekim krajevima dodaje se jaja, ali mi ga pravimo na ovaj način, riža i sušena menta sa đigericom imaju glavnu ulogu...Ovdje je zabranjeno da se životnje kolje vrlo mlade, nije kao kod nas, ali ukusno je zaista..
Želim da nešto kažem i o aromi koju mnogo ljudi ne vole...To se dešava ako je jajnje koljeno nestručno i onda ima tu aromu, nadam se da se to ne događa često...
Sušena menta daje izvrsnu aromu i pravi ovu tavu neodoljivu :)
Da, znam da neki ljudi ne vole, Vale...Ali ne miriše sva jagnjetina, zavisi...Eto kod nas je vrvni specijalitet koji mladi, na žalost ne znaju, izgubio se s godinama...Drago mi je da veruješ da je dobro 🙂
Ja Sam ovo jelo pravila komsiji, koji radi u mesari. Lazi se zove i on MK, iz Sv. Nikole. On donese sve namirnice(komplet) a ja spremim. Od njega Sam i naucila kako se to radi(objasnio mi). Nisam probala nikada(samo spremim) jer jagnetinu nemogu da jedem, meni ima neki miris da mi pripadne muka. Moji ukucani svi jedu,i stalno se zale, kako ime je jagnjetine malo... Znam da je odlicno jelo, i toplo preporucujem onima koji vole jagnjetinu!
4