Miris smilja, smokava, šipka,duhana vodi me do jedne čudesne zemlje Hercegovine¸ kamen, krš meni tako drag i mio, sve gledano očima djeteta u meni, djeteta koje ne želi odrasti...
Kamenje¸ veliko, manje, veće i najveće¸ crvena zemlja¸ brda, planine¸ gdje ti pogled seže... škrto raslinje¸ smilje¸ šipak-nar, iva trava, smokve, kadulja-žalfija, drača,kamene ograde... koja vam je asocijacija na sve to, da vam malo pomognem¸ Hercegovina iz mojih sjećanja. Koja je to bila razlika¸ a jednoj strani slavonski prašnjavi sokaci, guske, patke, zelene livade posute poljskim cvijećem, žitna i kukuruzna polja kao veliko zeleno more. Onda kao što već rekoh to kamenje svih oblika¸ kada ste maleno dijete čini vam se kao da ste došli na drugi planet, da ste zalutali u neku bajku u nekoj dalekoj zemlji. Znam jednu malenu koje je tu provela lijepe trenutke i dane. Krenimo lagano, pazite da ne padnete.
Stada ovaca i koza s metalnim klepkama na vratu predvodnika stada, pasu na toj škrtoj zemlji niskog raslinja i bodljikavog grmlja¸ tek drača¸ ako se tu mogu uopće najesti. Maleni, bijeli, kovrčavi janjci koji bleje i traže mamu ovcu kada ogladne¸ a tek magarci, moje mage, ti hrabri sivkani, malo tvrdoglavi poput mene ha,ha. bio je jedan kod dide i bake¸ bio mi je isprva malo čudan, kakav je to maleni sivi konj, neobičnog repa i dugačkih ušiju, tek kada bi počeo njakati¸ pašavaj se tko može, Ali vremenom smo postali pravi frendovi u raznim nestašlucima. On je služio kao pomoć pri dopremi drva iz ograda, smokava, vina i grožđa¸ mali hrabri nosač.
Samo selo je bilo neobično¸ nekoliko kuća, jedna udaljena dosta od druge, između kamene ograde¸ voda iz čatrnja ili po slavonski bunara, naravno kišnica, lagana i mekana, po baki dobra za pranje rublja. Kao i kod nas jata kokica i jedan strašni pijetao¸ piju iz posuda za vodu koje su isklesane u kamenu. Posvuda vinova loza¸na toj škrtoj zemlji opstaje, veliki mirišljavi crni i bijeli grozdovi. U rano proljeće prve mirisne trešnje¸ posvuda stabla smokava s svojim finim okruglim plodovima, izvana zelene, a unutra crvenkaste, one koštice pršte pod zubima dok ih jedeš...mmmmm. Sušene smokve nanizane u velike vijence i posute brašnom, prava delicija za Božićne mamine kolače¸ mislim naravno na njene Bećar šnite. Da li ste čuli za oskoruše, nalik su na male jabuke, sušili smo ih i zimi dodavali u čaj od šipka, prekrasnog su okusa i mirisa. Gusta oskorušina krošnja bila je prava suprotnost kamenju ispod. Na tom uzavrelom od sunca kamenju sunčali su se zeleni gušteri, ali i poneka manja zmija.
A duhan¸ ta čudna biljka visokog rasta, cvate bijelim cvjetovima, miris težak, opor, ali kao da pristaje toj biljci, kao da se saživio s njom. bilo je to davno, ali i danas kada zaklopim oči, čini mi se kao da čujem didu i baku kako mi govore što ćemo s duhanskim listovima. Kidaju se listovi, uzima se posebna velika igla i listovi nižu na konopac, koji se zatim pričvršćije na štapove i stavlja na sušenje. Jedini problem je taj što su vam ruke crne i ljepljive, ali neka...
Oči su još zatvorene i vidim malenu djevojčicu kao se penje i skakuće po ogradama od kamena, kakav užitak. Odnekud dopire fini miris bakinog kruha¸ a djed prži sirovu kavu na vatri od smrekovine, kakav prekrasan miris. Odnekud dolazi mama s tacnom tek pečenih lepinjica od onog tijesta za kruh, a dopire do mene i miris tek skuhanog sataraša. Ona malena i dalje trči uokolo, penje se po smokvama i skače za gušterima, pokušava bosim nožicama hodati po pokošenoj djetelini koja nije ni izbliza tako mekana, kao ona naša slavonska¸ uh¸ uh. Nisam spomenula da je u selu bila jedna trgovina, te malena škola koju su pohađala tek nekolicina đaka. Na početku sela bila je uz groblje i tzv. lokva gdje su se napajale životinje¸ cesta bez asfalta, puna kamenja... asfalt je došao mnogo, godina kasnije.
Što da još spomenem... rijeku Neretvu, njen vijugavi kanjon, bistru zelenu vodu, koja lagano žubori preko bijelog kamenja. Ivan planinu uz koju ide uska vijugava cesta¸ put od Slavonije do odredišta je veoma dug. Put kroz bosnu¸ toliko različitu¸ zelelenu s zelenim tratinama na kojima stoje plastovi sijena¸ stabla šljiva¸ kuće visoko na brdu¸ kako li samo dolaze gore¸ pitam se. Onda onaj kamen u svim oblicima, krš¸ meni drag i mio. Ljudi toliko drugačiji, drugačije naravi i običaja¸ život koji sporo teče, ima vremena za sve, nema žurbe, ni stresa.
Ovo su bila moja sjećanja. Danas je naravno sve drugačije ali ne i za mene¸ dovoljno je da zatvorim oči i da navru sjećanja¸ da otputujem daleko¸ daleko....
Naputak za kraj: Da bi se sjećali potrebno vam je puno mašte i dječje radoznalosti. Mirno bez žurbe zaklopite oči i krenite na put¸ neka vas vodi mašta....
:(Još nema komentara