Moja Maja

U selidbama, haosu, vremenima promena i vremenima raspleta…izgubila sam ih….Zapravo milsim da znam kome sam ih  pozajmila, ali kome evo vec tolike godine, nije palo na pamet da mi ih vrati, i da mi nesto znace kad sam ih cuvala. I da ce mi kako budem starila, znaciti sve vise…A ja necu da pitam tog nekog, o rodjaku se radi, da ne bih cula da mu ih nikad nisam dala….Da sam nesto pomesala ..itd..

Izgubljene su negde u memli nekog podruma, paucini tavana, ili su vec istrunule na nekom djubristu….

Moje lepe, pazljivo cuvane, zeljno iscekivane…knjige o Maji.

Ogledalo jednog detinjstva, koje je iako u sreci porodicne ljubavi i izobilja , prolazilo lepse uz Maju iz slikovnice kao najbolju drugaricu.

One prave, zive, dosle su tek kasnije…Nije ih bilo mnogo. Tada vec, bila je to stvar  mog izbora.

Ali nijedna nije bila kao Maja sa slika… Jer nijedne nije bilo onda kad su sve devojcice imale najbolju drugaricu, kad sam ko zna iz koga razloga pozivana tek na svaki treci rodjendan… Nisam se uklapala u klise dece koja su i tada imala klanove…. U ocekivanja uciteljice koja od mojih roditelja nije imala bas puno koristi jer nisu bili lekari, niti clanovi Centralnog komiteta…

U vreme kad je sve to bolelo, imala sam kod kuce svoju porodicu koja nije znala za moj decji hod po mukama, jer nisam htela da ih brinem, porodicu koja me je volela.. To su, medjutim, godine kad zelite da vas vole drugarice, dok se ljubav bake, tetke, mame, tate i brata podrazumevala…. I nije bila bas nesto utesno…

Majka mi je svake nedelje, cesto i danima zaredom, dolazeci s posla donosila knjige. Dobra neka vremena bila…. Imala sam i lutke, ali nisam ih toliko volela kao knjige. Lutke su bile nemastovite, uvek s istim izrazom lica…. Ja nisam htela lutke.

A Maja iz knjiga bila je ziva, srdacno mi se smesila sa omiljenih stranica, delila sa mnom svoje tajne… Pricala price koje su mi popunjavale turobnu prazninu sedenja u klupi sa neomiljenim devojcicama, uciteljicin pogled s visine, in-rodjendane na koje nisam pozivana …Maja na brodu, Maja domacica, Maja mala mama, Maja kupuje…. Imala sam svoj svet, svet ispunjen tihom srecom sto Maja postoji.

Kako je vreme prolazilo, citala sam sve vise, ali pocinjala i da se druzim vise…. Nekako sam u svojoj decjoj glavi shvatala da se sve menja… I promenilo se.

U malo visim razredima osnovne skole nasla sam i ja svoju najbolju drugaricu, s kojom sam se kikotala u klupi, sedela s njom zato sto smo obe to htele, uzivala u setnjama i posetama…

Nekako u to vreme poceli su da me zovu na rodjendane, pocela sam da biram na koje cu ici… Imala sam dve najbolje drugarice, koje se naravno nisu podnosile… Prijateljstvo dveju zena uvek je zavera protiv trece, rece neko pametniji od mene   🙂

Fakultet, i to knjizevnost (slucajno ?  :))  pa novinarska karijera….Nisam se mogla odbraniti od prijatelja i "prijatelja"… Vise mi to, medjutim, nije bilo vazno …

Opet su reci postale moj zivot..Ovog puta moje sopstvene….Zivela sam od njih i zivela za njih…

A drugarice... Ima ih malo jer tako treba da bude.

Nikada nisam uspela da se otmem utisku da je moja ljubav prema papiru na kome su odstampane reci, ljubav prema knjigama, pa kasnije i novinama, dosla iz ljubavi prema citanju Majinih dogodovstina. O, ona nije bila nikakav zenski Tom Sojer… Bila je dobra devojcica koja je mirno i lepo zivela zivim bojama slikanim zivotom….

Moj zivot nije uvek bio tako jarkih boja, ali u njemu ipak, preko sivo-roze nijansi  ranog detinjstva vise nespretnog nego nesrecnog, preovladjuje zlatna boja sa Majine slikarske kicice…

I nedavno, sasvim slucajno, naletim na par slika iz mojih starih, davno izgubljenih knjiga… Pokusavala sam da ih nadjem kupim, platim i preplatim..uzalud…

Ali par slicica moje Maje (koja se u originalu zove Martine i mislim da je Belgijanka :)) nateralo me je da pogledam unazad, ali i da dignem glavu i pogledam pored, ispred i iznad sebe…

I danas imam porodicu, imam coveka koga volim, imam prekrasnu decu koju sam na vreme vakcinisala protiv osecaja tuge zbog eventualne samoce i naucila ih da je izdvojenost iz krda i horde, vrlina i prednost….

Da je ne biti isti, stvar prestiza, a ne poistovetiti se sa vecinom po svaku cenu…

I njima sam kupovala knjige, iako su imale drugarice i snasle se bolje od mene u razdvajanju vaznog od nevaznog i razumevanju decje surovosti….

I one su odrasle uz papir, slike, reci...

I uz kucanje mamine pisace masine dok to nije zamenjeno odlucnim tipkanjem po tastaturi kad mama kasno nocu radi….Taj zvuk ih je uspavljivao i ponekad budio…Ali mislim da im je sum papira zauvek usadio ljubav prema pisanoj reci, reci iz knjige, i da je i njih, kao i mene, zauvek zacarao miris tek kupljene, upravo otvorene knjige...

Bilo kako bilo…Druga su vremena…. Ali meni je pogled na ove slicice i danas znak da je biti sam sa sobom i ono malo dragih, ali probranih ljudi uvek bolje nego patiti za gomilom koja vas odbacuje jer niste kao oni… Jer u toj samoci niste i ne morate biti sami.

Doci ce pravi ljudi na prava mesta…. Prave knjige zamenice slikovnice... U medjuvremenu…Namignuce vam neka Maja vaseg detnjstva za srecan put…