Putopisi jednog Dulce de Lesche

Sve počinje  prošle zime, kada je moja stvoriteljka prvi put nabasala na recept za dulce ovde na coolki. Prvo što se zapitala bilo je: “Šta je pobogu to?!”, a ni na kraj pameti joj nije padalo  da sam ja jedan fin caramel krem.

 Mislila je ona i mislila i mislila i posle tako dugo razmišljanja, konacno se dosetila da pogleda recepte u kojima se koristi. Bože, kako kod ljudi “Eureka” nekada dolazi sporo. Tada sam imao utisak da bi majmun pre shvatio od nje, ali dobro nemamo svi lampice u glavi koje se brzo pale.

 Shvati ona na kraju da je to caramel krem, sa kojim se pune praline, premazuju torte, prave filovi i svašta još.

 Uze mlada domaćica, pa dobro možda ne bas toliko mlada, svoj ceger i krenu u kupovinu. Čega, pa naravno kondenzovanog mleka. Prvi put je za kondenzovano mleko čula 1998. godine, što jeste u prošlom veku, ali ipak ne tako davno i što je već tada za jednu, e pa ovde možemo reći mladu domaćicu, bilo veoma kasno. Leta 1998. otišla je na mesec dana na Maltu sa dvema drugaricama, da proslavi uspešan završetak ginmazije i upis na faks.

Stigoše one na to divno ostrvo, ocistiše stan i krenuše u radnju u nabavku svih bitnih I nebitnih potrebština. Super market na Malti je tada za njih bilo jedno neverovatno otkrovenje posle vešegodišnjih praznih rafova u Beogradu. E pa tu, medju svim tim rafovima, njena drugarka Micka, vrisnu. Da, da vrisnu. Ne, ne bojte se, nije niko hteo da ih opljačka, nije videla miša, nego šta, videla je konzervu kondenzovanog mleka, koja je vapila “kupi me, kupi me molim te”.

 Moja domaćica, kao i svaka štedljiva domaćica, jako se protivila kupovini nebitne stvari, koja nije bila na spisku. Ali onda je drugarka složila tužnu facu i pričala, podugačku priču o kondenzovanom mleku, ali da skratimo. To mleko je stalno u detinjstvu kupovala za kafu kada je išla na letovanje u Grčku I to je mleko vraća u bezbrižne dane.

I sažali se moja gazdarica, jer ima ona srca ipak Tako je prvi put kupila kondenzovano mleko. Od 1998. do 2010. godine mislila je da se kondenzovano mleko sipa u kafu i služi Micki da ga jede kašikom u sred noći, kda joj, kako ona tvrdi, padne šećer.

E sada da se vratimo na kupovinu kondenzovanog mleka u Beogradu. Najbliži je bio maksi, pošto je sama pregledala sve rafove i nije našla, upita ona “lju

baznu” prodavačicu da li ga imaju. Pa ja ne znam, kao da je pitala imate li automobilske gume u radnji koja prodale hranu. Dobro, udahnu duboko i nastavi dalje. Lutala je po raznim radnjama poznatim i nepoznatim, malim i velikim - i nista. Nema. A da ne pričamo o tome da su je u polovini prodavnica gledali, kao da je pobegla iz ludare sa nekom, za ludake normalnom, a za normalam svet potpuno nenormalnom idejom.

U jednom potpuno bezveznom nepredvidjenom trenutku, kako se to kod nje i njene “eureka” često dešava seti se ona: “Pa Micka je rekla da ga je kupovala u Grčkoj, Vero je grčki, trči tamo”.

Razočarenje, veliko, veliko razočarenje, NEMA KONDENZOVANOG MLEKA.

Dobro, pomisli ona, svaki problem ima rešenje. Vrati se ona coolinariki i nadje recept za kondenzovano mleko. E pa dobro, koga nema bez njega se može, napraviće ga ona sama.

Ali sad već ne znam što, kupila je sve potrebne sastojke da ga napravi, ali to se nikada nije desilo. Valjda znate ono, poso, kuća, kuća, poso, deca, muž i sve drugo.

U leto 2010. njena porodica se spakovala za more i krenula - via Grčka. Ja lepo kažem da ona ima neki poremećaj, jer joj jedno deset dana u Grčkoj baš ništa nije padalo na pamet, baš ništa, a vi sigurno znate čega je rebalo da se seti.

Iako je svaki dan kupovala čaj i kašice za dete, koji stoje na istoj polici gde stoji ko, pa naravno kondenzovano mleko, nije joj ništa opet palo na pamet. Ali ,verujte mi, za nju morate imati strpljenja. Morao sam da uzmem stvar u svoje ruke i da pozovem u pomoć bogove sa Olimpa. A onda je jednog dana, dok je ona bila u prodavnici, počela strašna oluja, baš u trenutku kada je ona bila pored te police, prvo se sve zatamnelo, onda su počele da sevaju munje Zevsa, onda je svetlo počelo da trepeti i konačno kada se razdanilo, ona je gledala pravo u konzervu kondenzovanog mleka.

“Kupi me, kupi me, molim te”, vapilo je ono. “Jao, evo ga, konačno”, mislila je ona. Do skoro, štedljiva domaćica je odlučila da sve pare iz novčanika, potroši na konzerve.

Konačno ga drži u rukama, konačno će za koji dan doneti kondenzovano mleko u Beograd i napraviti me. Radovao sam se, baš sam se radovao, kao malo dete.

Ali, ona me je ponovo razočarala. I mislim da padam u blagu depresiju, jer mi se čini da sada kada konačno postojim u njenom frižideru, ja sam dajem veći značaj kondenzovanom mleku nego sebi.

Zašto me je

razočarala, zato što joj je tako dugo željeno kondenzovano mleko stajalo još 6 meseci u jednom tamnom i odvratnom ormariću, sa sardinama, sirćetom, uljem, vinom, nekim olupanim poslužavnicima i ko zna još čime. Pa da li tako bitne konzerve zaslužuju takav hotel ili zašlužuju Hilton ili Ric. Ma nije ona bas, dobro, dobro rekao sam to već nekoliko puta.

Svaki put kada je izvadila konzervu da je pogleda, mislio sam to, to, ali ćorak. Ne vredi molio sam bogove sa Olimpa da dodju u pomoć, ali izgleda da nemaju roming.

Koristila je ona kondenzovano mleko za razne kolače, ali kada bi došlo do toga da napravi DDL ili nije imala vremena ili je bila umorna ili već ne znam ni ja šta.

S obzirom da su konzerve bile oko 400ml, što joj je bilo preko mere za njene KOLAČE, u dve konzerve je ostalo pa oko jedne trećine. “E, super napraviću dulce de leche”, reče ona.

Ali ja se više nisam radovao, jer naravno da sam morao da čekam još punih mesec dana. Posle tih mesec dana, što je bilo pre dva dana, odluka je pala. Konačno sam došao na red. E sada ovde počinje još jedna priča, a verujte mi to je priča sa sebe.

Posto su konzerve bile skroz otvorene, priprema sa bušenjem rupa na vhru konzerve je propala. E pa može onaj recept iz pecnice, mislila je ona. Sve po psu uradi ona, ali joj tek posle mojih sat vremena provedenih u rerni sinu da je pomešala zaslađeno i nezaslađeno mleko i da to tako valjda ne može. Vadi iz rerne brzo, krknu ona u mene nekoliko kašika šećera i vrati u rernu. “Sada će biti dobro”, reče i obrisa znoj sa čela.

Đavola, ništa nije bilo u redu, ne znam da li sam rekao da je ona po prirodi mnogo nestrpljiva, što je u kulinarstvu loše, molim vas recite joj i vi kada je vidite da malo uspori, posle dva sata pecenja u rerni ona me izvadi, a ja redak, svetao, fala Bogu što me nije slikala, uplašio bi se čovek kada me vidi.

Iz jedne vatrostalne činije preselila me je u jednu veliku teglu i smestila me u moj novi stan – frižider, jer kao tamo ću se stegniti i biće to dobro. Sedeo sam i čekao, ali naravno ništa. Osim što sam se ohladio, gustina je i dalje ostajala onako retka i bezlična.

Valjda posle toliko čekanja i njoj bi krivo što sam tako jadan ili

joj je možda bilo krivo što neće moći da me uslika i da postavi sliku ovde na coolku. Ne znam. Ipak, više mi se sviđa da mislim da je to zbog mene. Odluči ona da me prebaci u novo ruho, verujte mi osećao sam se u tom trenutku kao u onoj priči Carevo novo odelo. Tako sam sada završio u jednoj maloj teflonskoj šerpici, koja je nekada bila lepa, ali posle toliko godina korišćenja sigurno nije bila pogodna šerpa za jedan uzvišen Dulce.

I šta sad, “neeeeeeeeeeeeeeeeeee”, bezspešno sam vikao, ona me nije čula, “ne na ringlu, a pogotovo ne bez gaća, bez druge šerpe sa vodom ispod mene i to verovali ili ne na jačinu broj 9, što je nanjenoj ringli najjača vatra.

Ljudi moji, pa osećao sam se kao da sam pre vremana, bez ikakog razloga završio u paklu. Ceo moj kratak život mi je proleteo groz glavu, moja lepa porodica Dulce ovde na coolinariki, moja žena i deca. Šta sam ja zgrešio da od toliko sjajnih domaćica meni zapadne baš ova. Mrzeo sam je u tom trenutku, u potpunosti te reči sam je mrzeo.

Sa namerom ili slučajno, sada je to nebitno, spasila su me njena deca. Kada sam u tom paklu počeo da kuvam i ispuštam velike mehurove, bilo je pitanje kada ću da eruptiram, kao vekovima uspavan vulkan i da skončam tu na njenom šporetu. Pošto su se deca muvala okolo, odluči ona da prekine ovu radnju, da se deca ne bi opekla i vrati me u moju teglicu, jao moju lepu teglicu, tako sam je voleo u tom trenutku i ponovo u frižider.

Pustila je da prenoćim, jer nekada sve bude bolje kada se prespava. Divno zimsko hladno jutro je svanulo, video sam to kada su otorili frižider za da doručkuju. Shvatićete, kako sam od tada počeo da volim hladno vreme, jer samo kada pomislim na ono grotlo i krčkanje, dođe mi da bljunem.

Mikrotalasna prćnica, ta mala spravica, korisna, ali ujedno i misteriozna. Mogla bi ona da pomogne. Idemo opet iz početka. Ovog puta je odlučila da mi ipak obuče nešto ispod pasa, jer je shvatila da zima i nije najbolje godišnje doba za kupanje na nudističkim plažama. Tako sam ja završio sa kapom od folije i donjim delom od vatrostalne činije napunjene vodom, naravno u mojoj velikoj i lepoj tegli u mikrotalasnoj pecnici.

Dilema, pitanje, neznanje! Koja temperatura, koliko vremena. „Ajde probaću, pa ću videti“, pomisli ona. Dobro, nećemo opet u pakao, idemo sa nekom malo jačom temperaturom desetak minuta.

Kako sam se osećao, što njoj sigurno nije bilo bitno, ali evo vama ću reći u poverenju. Ovog puta nije bilo kao u paklu, ali bilo je kao u nekoj Finskoj sauni. Da li je ona uopšte čula da se u saunu ulazi postepeno i da se temperatura polako podiže, da se ljudi koji idu na visoke temperature u saunu pripremaju godinama. To vam je kao visinske pripreme za planinare ili pripreme u hiperbaričnim komorama za ronioce.

Poceo sam da se znojim da, znoj je cureo na sve strane. Moj mali šešir od folije je odleteo, a ja sam se prelivao preko oboda moje lepe velike tegle. Ništa ona nije videla, aman bre ženo neću u saunu, neću u spa centar. Pustila me je da se kuvam tamo bez daha, a onda u jednom trenutku skoči i viknu „jao sve iskipe“.

Isključi ona mikrotalasnu i izadi me. Divila se ona, ipak, sebi kako je uspela. Ustvari na vama je da procenite da li je uspela, ona je mislila da jeste jer sam ja njen prvenac od Dulcea bio lep, gladak, kremast i gust, prelepe zlatno-smedje boje, jedino što sam u sauni s

mršao i izgubio jedno trećinu svoje težine. Molim vas ako želite da smanjite kilograme nemojte primenjivati ovaj recept, propratni efekti su katastrofalni.

Stajala je tako nemo, sa nekim čudnom grimasom na licu, malo srećnom, malo ponosnom i mislila „ ... eto, mogu ja to, mogu, ja sam ipak dobro kuvarica...“. Da li si? Pitao sam se ja i jako sumnjao, ali dobro ipak o ukusima ne treba raspravljati.

Tako sam ponovo dobio novi stan, pomisliće neko da sam ja neki tip kojeg ne drži mesto, malu teglicu u kojoj je nekada bila hrana za bebe. I tada sam se poslednji put zapitao ima li ona mere i obraza, jer nije mogla da nadje poklopac, pa mi je opet napravila šeširčić od folije i udobro me smestila u frižider.

Ali sada sve više nije bilo bitno, jer sam sam bio živ, gust, kremast i sladak. Bio sam pravi pravcijari Dulce de Leche.

Eto to vam je dragi moji, priča mog života. Prošao sam razne faze, od onih ideja koje se dugo kale kao čelik, bio sam živ pečen ne dopečen, živ kuvan ne dokuvan. Na kraju ona je bila ponosna na mene i sebe, mada ne znam što na sebe, a ja sam bio ponosan na mene jer sam izdržao sve to. Pokazalo se da je put do zezda i slave nekada veoma trnovit.