Pogled

Evo me, najzad, tu, sa vama, pored vas, pred vama... Sa crne mermerne ploce posmatraju me nevesto uklesani, vasi, likovi... i cvece postavljeno izmedju vas... Najzad tu, gde jedino zelim da budem...sa vama... da osetim dodir vasih ruku, miris vasih tela, otkucaje vasih srdaca...zvuk vasih glasova...Ta mukla tisina... vasi pogledi uprti u mene...ili vas to mozda ja gledam...ili nam se pogledi ispreplicu...I tako mi je dobro i tesko tu gde sam...

Nas troje bili smo jedna celina...tako sam govorila, secate se?!... Bili smo jedno telo, jedna dusa... Secate se, kada ste se cudili sto su mi matematika i fizika "isle"   kako sam karikirajuci Sokrata: "Nas troje sve znamo"!- na vasim licima izmamljivala, ipak, zadovoljni osmejak!... A, sada?!...Sve se srusilo... Sve se rasprsilo...Pogledom dodirujem te sitne cestice dok lebde u vazduhu... Secate se, kada sam bila mala, kako si mi  govorio o zivotu, onako bioloski, da se sve radja, razvija, raste, donosi plodove, stari i umire, zeleci da me na neki nacin pripremis za ono sto zivot nosi, za surovu stvarnost... mama bi, videci moj unezvereni pogled, nemoc, znajuci i osecajuci govor mojih misli: "Vi nikada necete u...!" znajuci i osecajuci  tezinu tih reci za mene: "Ma ostavi dete na miru, ne opterecuj je time!" ... "To se moze desiti  nekom drugom, dalekom, mada je i to strasno i tesko, ali vama, ne, nikako, nikada!"-nastavljale su, tada, moje misli...

Secas se, tata, kada je mama dosla ovde,  kada je nasa celina okrnjena, i kada sam skrhana bolom od tuge za njom, rekla ono sto me je razjedalo, tada, tako puno, do besvesti: "Kako sam uopste ziva?!... Nje nema ...a ja...govorila sam da cu umreti sa vama, ziveti, dok vi zivite!"... Zivot bez vas nema smisla, bez vas vise nista nema smisla!... "Muz i zena su do groba, roditelji do veka! Da te vise nikada nisam cuo da tako nesto kazes! Imas porodicu, divno dete!"-bile su tvoje tvrde, bolne, roditeljske  reci ... Bolne, jer, tebe je bolelo sve...toliko, da sam i ja osecala tvoju bol...

A onda, mislila sam ili ubedila sebe, ne znam, da mama vidi tvojim ocima, raduje se tvojom radoscu, smeje tvojim osmehom...I trudila se da ga na tvojim usnama izvucem sto vise!...Da se obradujes jos jednom unuku... Da... A ti?!... Vas dvoje zajedno!... A ja?!...Jedino sto zelilm je da me privijete na svoje grudi...da sam sa vama... sa vama... I pogled dodiruje meku zemlju, ili je to mozda ruka dodiruje, ne znam,... i pada nicice, i telo, nekim magnetom privuceno, polazi za pogledom... i... neki zvuk... sve jace dopire do mojih usiju, do mog pogleda, ne znam...Odjekuje... Neko place... neko dete place...ne ... neka beba place... ne?!... to moja beba place!!!... Vec panicni pogled  u potrazi za zvukom... zaustavlja se... telo ga prati, ustaje... Njegove neveste ruke je drze... Pogled je miluje... i  dodiruje  par malih, uplakanih obrascica, suznih ociju... Plac prestaje...Moj pogled ili ja, ne znam vise, polaze prema njima...Grle me njihovi pogledi ili njihove ruke,... ne znam,... grlim ih, pogledom ili rukama,... ne znam,...Noge koracaju... Ljubim i pogledom i usnama i srcem i dusom, da, znam, mekanu kosicu...osecam taj divni miris moje bebe... privijam na grudi lepo, malo, telo i privija se ono uz mene, i govori moj pogled ili ja ili mozda oboje, ne znam..."Evo mame, cedo moje, zlato moje, sve moje, svi moji, tu je, nece te ostaviti, nece vas ostaviti, bice uvek pored tebe, pored vas, da rastes i da rastete... bratic nas ceka! Slusacemo dedu! Mama nije sama! Ima vas! Tako nas je puno!"...Sedamo u auto...cuje se zvuk motora ...automobil krece...

I...jedno saznanje ili samoubedjivanje, da se mora u zivot zbog onih koje imamo pred sobom... i onih koji su nas imali pred sobom...Zbog svih tih, divnih, roditeljskih zelja i briga...

I...jos jedno saznanje... da smo u svoj svojoj boli, ponekad, tako puno sebicni...

Onih kojih nema, a bili su nam tako  znacajni  i kojima smo tako puno znacili, zivece, zauvek sa nama i u nama, jedino , ako je nas...zato koracajte cvrsto i hrabro kroz zivot...ka onima koji su dosli ili ce doci...