Što je brzo to je i kuso...

Plan je bio više nego jednostavan. Obući najlepšu haljinu i sa voljenim muškarcem u nekom fensi-šmensi restoranu proslaviti njegov rođendan uz sveće i vino. Ali ljudi planiraju a Bogu se tregeri tresu od smeha. Moj muškarac je odlučio da ovaj rođendan proslavimo kod kuće. Mrzi ga da bilo gde ide, hladno je, mator je, bla, bla. Ok, svako ima pravo da organizuje proslavu kakvu želi. Ništa sporno. Ali...uvek ima ono ali što devojci sreću kvari...prelazimo na temu torte. Gleda me onim štene-tugaljivim pogledom i sa uzdahom govori kako će otići da kupi negde tortu (trep, trep) i ja se naravno pecam na stari dobri mamac pristajući da mu napravim tortu.

Torta postaje projekat u rangu iskracavanja u Normandiji kada ste na poslu proveli 10 sati, kada je grad okovan snegom i ledom i kojim god prevozom da se transportujete provešćete minimum dva sata levitirajući u stanju čekanja. I dok milimo u nepreglednoj koloni automobila a ja zamišljam kako bi mi život bio lakši da mogu da se teleportujem krajičkom svesti hvatam odlomke telefonskog razgovora voljenog mi čoveka iz kojeg saznajem da su na rođendan pozvani i njegov kum, brat od strica, sestra od tetke, komšija Miki i verovatno još petoro ljudi... I proslava u krugu porodice se pretvara u proslavu u krugu...šire porodice. Na moje zaprepašćeno pitanje odakle sad svi ti ljudi dobijam odgovor „Ali mačak zašto paničiš, napraviš one tvoje kiflice, ja naseckam suvomesnato i sireve i sve super.“. Mda, za te kiflice mi je potrebno pet sati da ih napravim a tek treba tortu ispeći. Projekat torta prerasta u projekat „torta + nešto slano“.

U stisci s vremeno pravim prvu u nizu grešaka. Odlučujem da eksperimentišem tj. kombinujem dva recepta. Druga greška je pravljenje bilo koje hrane u stanju hroničnog umora. Početna ideja je bila da ispečem Kakao tortu 12 kašika (naše drage Core), podelim je na pola i u sredinu umetnem fil po izboru. Odozgo premažem džem od kajsija, prelijem čokoladu i voala.

Eh, prvo sam na pola pečenja kore pomislila kako neće biti dovoljno velika i odlučila da „smućkam“ još jednu. Prva kora je narasla (naravno kad ima čitav prašak za pecivo) a ja odlučih da napravim duplu meru krema kako bih imala veću tortu. U originalni recept sam unela sitne izmene tako što sam u donju koru, pored komadića čokolade za kuvanje, dodala pola kašičice začina za medenjake a u gornju koru narendala koru pola narandže (bez čokolade). Umesto vanil šećera ubacila sam kašičicu ekstrata vanile. Krem je trebalo da bude standarna puding+puter+čokolada varijanta. Samo što sam umesto pudinga od vanile skuvala onaj sa ukusom pavlake a umesto čokolade za kuvanje istopila milka noisette. Tu sledi zaplet. Nakon hlađenja krema shvatila sam da je previše „pudingast“ odn. da sam zaboravila da dodam slatku pavlaku (koju by the way nisam ni kupila a u 23h kada me spoznaja o nepostojanju iste pogodila ni jedna radnja u blizini nije radila, plus onaj sneg do kolena sa početka priče...dalje vam je jasno) Ništa, premažem prvu koru i preko nje poređam džem od smokvi (umetničko delo moje mame, blago kiselkast i jako ukusan), preko drugu koru i onda prelijem topljenom menaž čokoladom dok je još bila u tečnom stanju kako bi mi se gornja kora malo natopila.

Ukus? Hm, meni je torta ukusa medenog srca umočenog u puding ali slavljenik je hteo tortu i dobio je tortu. Ili da citiram Duška Dugouška „ako lutka hoće zeca, ima da dobije zeca“.

Kore su zaista preukusne ali je krem definitivno trebalo da ima drugačiju teksturu. Ukus mu je dobar (podseća na karamel) ali bez slatke pavlake je previše čvrst.

(Umesto kiflica ispekoh pizza rolat od gotovih kora i trougliće sa sirom ali to su standardni recepti poznati svim domaćicama...)